ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Filozofija izmedju Istoka i Zapada


Može li se reći da živimo u vremenu kada nam je filozofija, zaista, neophodna? Svakako, smatra i dokazuje akademik Mihailo Đurić čija knjiga `O potrebi filozofije danas - filozofija između Istoka i Zapada`, izaziva veliko uzbuđenje među poklonicima filozofske misli. Zbog čega je filozofija to, možda, poslednje utočište?
Neophodnost filozofije postaje goruća što su duže na delu neke druge sile, nauka i njene pratilje, tehnika i tehnologija. I mada se iza toga krije duboko ljudsko traženje, mi sada živimo ništa drugo do virtuelnu realnost. Život se beznadežno predao laži i prividu. Nije više ukorenjen u biću i istini...

`Ako se u danasnjem kosmarnom stanju sveta, kada je vec sve tako beznadezno zamagljeno i zamraceno, ista jos moze razgovetno razabrati, onda je to jedina prosta cinjenica da je upravo filozofija odgovorna za to i takvo stanje. Doprinos filozofije opustosenju smisaonog horizonta ljudskog postojanja i razoblicavanju covekove moci kudikamo je najveci i najpresudniji. Zato od filozofije zavisi da li ce do nekog zaokreta u covekovom samorazumevanju doci`.
Mihajlo Đurić


Mihailo Đurić (Šabac, 22. avgust 1925 — Beograd, 25. novembar 2011) bio je srpski filozof, sociolog, univerzitetski profesor i akademik SANU.

Istakao se knjigama i člancima na srpskom i nemačkom jeziku pisanim „beogradskim stilom“. Posebno je poznat po radovima o Ničeu i Hajdegeru. Bio je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i takođe je predavao na nekoliko fakulteta, naučnih skupova i seminara u Srbiji i inostranstvu.

Biografija
Mihailo Đurić je rođen od oca Stevana, sudije, i majke Milice rođ. Despotović, učiteljice. Njegov brat blizanac bio je fizičar i elektrotehničar Jovan Đurić.[1] Osnovnu školu i gimnaziju učio je u raznim mestima službovanja svog oca. Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu. Doktorirao je 1954. na Pravnom fakultetu s tezom Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Iste godine je izabran za asistenta na Pravnom fakultetu, na kome je prošao kroz sva univerzitetska zvanja (docent 1957, vanredni profesor 1964, redovni profesor 1969). Predavao je Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka.

Progon i zatvor
Mihailo Đurić je udaljen sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine zatvora jula 1972. (sledećeg januara umanjeno na 9 meseci)[2] zbog govora održanog 18. marta 1971. u vezi sa ustavnim amandmanima (kasnije objavljenom u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu pod naslovom „Smišljene smutnje“ [3]) i članka „Kamen razdora“ objavljenom u časopisu Umetnost 27-28 za 1971. godinu.

„Smišljene smutnje“,[4] izlaganje na sastanku Sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika održanom 18. marta 1971. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu objavljeno u listu Student 10-71, potom u časopisu Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 3/1971, str. 230`233, koji je odmah sudski zabranjen.
„Kamen razdora“,[4] Umetnost 27-28 (1971), str. 186 - 187
U prvom članku Đurić upozorava da je Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine, da je nacionalizam uveliko zahvatio zemlju i da Srbi ovim razbijanjem imaju da izgube naročito mnogo zbog svog prisustva u drugim republikama. Ističući da Jugoslavija postaje samo geografski pojam, na čijem se tlu pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda, uspostavlja nekoliko nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država, prof. Đurić 1971. godine je govorio:

Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali šta da privedemo kraju.[5]
U „Kamenu razdora“, zajedno sa mnogobrojnim javnim ličnostima, Đurić osuđuje rušenje Njegoševe grobne kapele na Lovćenu koje su tadašnje crnogorske vlasti preduzele. Mnogobrojne javne ličnosti iz zemlje i sveta (među kojima i nemački filozof Ernst Bloh) su protestovale protiv sudskog procesa.

Posle 1974. godine
Od 1974. do 1989. Đurić je bio naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu. U isto vreme deluje kao gostujući profesor filozofije na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, a drži predavanja i na mnogim drugim nemačkim i austrijskim univerzitetima. 1989. godine biva rehabilitovan i vraća se na Pravni fakultet.

Od 1981. do 1991. bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, zajedno sa profesorom Jozefom Simonom iz Bona kao kodirektorom. Od 1985. do smrti je predsednik Naučnog veća Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Mihailo Đurić je učestvovao na mnogim filozofskim skupovima u zemlji i inostranstvu. Pored mnogih rasprava i članaka objavljenih u raznim domaćim i stranim časopisima i zbornicima, objavio je 12 knjiga i priredio 7 zbornika. Pokretač je i glavni urednik časopisa Filozofski godišnjak, koji od 1988. izlazi kao glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Izdavačko preduzeće Službeni glasnik iz Beograda izdalo je Izabrana dela Mihaila Đurića u dvanaest knjiga.

Preminuo je 26. novembra 2011. u Beogradu.[6]

Dana 3. oktobra dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu,[7] a 28. novembra 2016. spomen-tablu u ulici Ivana Đaje na Vračaru.