ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Ignasio de Lojola

Kao na slikama
Na par mesta u uvodu podvučeno i označeno (ne ometa trkst)
inače lepo očuvano

Naslov: NAČELA JEZUITA - Sveti Ignacije i Družba Isusova
Autor: Ignacio de Loyola
Izdavač: Mladost Beograd
Tvrd šiveni povez,
latinica,
24 cm,
224 str.

Injigo Lopez de Lojola (šp. Íñigo López de Loyola), poznat i kao Sveti Ignasio iz Lojole (šp. San Ignacio de Loyola), rođen u Azpeitiji (24. decembra, 1491,[1] a umro u Rimu 3. jula 1556) bio je katolički sveštenik i teolog, koji je osnovao družbu Isusovaca (šp. Societas Iesu: obično se skraćeno piše (S.J.) ili (S.I.)), religijskog reda Katoličke crkve koji je bio direktno potčinjen papi. On je postao njihov prvi vrhovni general u Parizu 1541. godine.[2]Članovi reda zovu se jezuiti.[3] Jezuiti su se pojavili kao važna sila tokom perioda kontrareformacije.[4]
Poznat je kao autor Duhovnih vežbi (šp. Ejercicios espirituales). Lojola je bio aktivni borac protiv protestantske reformacije i zagovornik kontrareformacije. Beatifikovan je a kasnije i kanonizovan kao svetac 12. marta, 1622.[5] Njegov praznik se slavi jednom godišnje 31. jula. On je svetac zaštitnik baskijske provincije Gipuskoa.
Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]
Ignasio Lopez de Lojola (koji se ponekad pogrešno naziva Ignasio Lopez de Rekalde)[6] rođen je u zamku Lojola, blizu Aspeitije, 25 kilometara jugozapadno od San Sebastijana u provinciji Gipuskoa, danas autonomna pokrajina Baskija, Španija.[7][8] Najmlađi od 13 dece, imao je samo sedam godina kad mu je umrla majka. Godine 1506. Ignasio je postao paž u službi svog rođaka Huana Velaskeza de Kueljara, rizničara Kraljevine Kastilje.
Godine 1517, Ignacije je otišao da služi vojsku. Teško ranjen u bici kod Pamplone (20. maj 1521); proveo je mesece kao invalid u zamku svoga oca i celog života je hramao na jednu nogu.
Religiozno uzdizanje[uredi | uredi izvor]
Za vreme oporavka Ignasio je počeo da čita brojne religijske tekstove o životu Isusa i svetaca. Imao je žarku ambiciju da vodi život pun samoodricanja i da se takmiči s herojskim delima Franje Asiškog i drugih velikih monaha asketa. Odlučio je da svoj život posveti preobraćenju nehrišćana u Svetoj zemlji.
Pošto se oporavio, Ignasio je posetio benediktinski manastir na planini Montserat (25. maja, 1522), gde je okačio svoje oružje ispred slike svete Marije Bogorodice. Zatim je proveo nekoliko meseci u pećini blizu grada Manresa u Kataloniji gde se podvrgao najrigoroznijem asketizmu.
Kasnije je govorio da je imao vizije. Devica Marija je bila objekt njegove viteške pobožnosti. Vojnička slikovitost je bila značajan deo njegovih religijskih kontemplacija.
U to vreme pripremio je nacrt svojih „Duhovnih vežbi“ (šp. Ejercicios espirituales), koje opisuju niz meditacija koje su razni ljudi sprovodili pod njegovim vođstvom. Obaveza upražnjavanja duhovnih vežbi u raznim varijantama je postala obavezna za sve jezuite. „Duhovne vežbe“ su izvršile veliki uticaj na promenu metoda učenja u Katoličkoj crkvi.
Studije u Parizu[uredi | uredi izvor]
Ignasio se 1528. upisao na Pariski univerzitet gde je ostao preko sedam godina, proširujući svoje književno i teološko obrazovanje i pokušavajući da zainteresuje studente za duhovne vežbe.
Do 1534. Ignasio je imao šest sledbenika – Francuza Petera Fabera, Špance Fransiska Havijera, Alfonsa Salmerona, Jakoba Lainesa i Nikolasa Bobadilju i Portugalca Simona Rodrigesa.
Osnivanje Društva isusovaca[uredi | uredi izvor]
Ignacije je, sa svojih šest sledbenika osnovao Društvo Isusovo 15. avgusta, 1534, u Crkvi Svete Marije, na Monmartru - „da bi otpočeli bolnički i misionarski rad u Jerusalimu, ili da krenu bez pogovora gde god ih papa uputi. Godine 1537. otputovali su u Italiju da traže papino odobrenje njihovog reda. Papa Pavle III im je dao preporuku, i dozvolio im da se proizvedu u sveštenike. Zaredio ih je u Veneciji biskup od Arbe (24. juna). Posvetili su se propovedničkom i dobrotvornom radu u Italiji, jer im je obnovljeni rat između Cara, Venecije i pape protiv Osmanskog carstva onemogućio put u Jerusalim.
Ignacije je, s Faberom i Lainesom, otišao u Rim u oktobru 1538, da traže od pape odobrenje za osnivanje novog reda. Kardinalska kongregacija je dala pozitivno mišljenje, pa je papa Pavle III odobrio red svojom bulom Regimini militantis (27. septembar 1540),[9] ali je ograničio broj članova reda na šezdeset. Ovo ograničenje je ukinuto bulom Injunctum nobis (14. mart 1543).
Ignacije je poslao svoje saradnike kao misionare širom Evrope da stvore škole, koledže i bogoslovije. Huan de Vega, ambasador Karla V u Rimu, sreo se sa Ignacijem tamo. Poštujući Ignacija i jezuite, kad je Vega imenovan za potkralja Sicilije, on je poveo jezuite sa sobom. Otvoren je isusovski koledž u Mesini, koji se pokazao uspešnim, i njegova pravila i metodi su kasnije kopirani u druge koledže.[10]
Jezuitski poglavar[uredi | uredi izvor]
Ignasio je izabran za prvog vrhovnog poglavara svog religijskog reda, a jezuiti su ga najčešće zvali „Otac poglavar“. On je slao svoje sledbenike širom Evrope da osnivaju škole i semeništa. Za vrlo kratko vreme jezuiti su postali ključni faktor kako u religijskom tako i u svetovnom obrazovanju.
`Duhovne vežbe“ Ignasija Lojole su konačno štampane 1548. godine, a on je zbog toga bio kratko po istragom Rimske inkvizicije, ali je oslobođen optužbi.
Ignasio je napisao jezuitski Ustav, usvojen 1554, kojim je stvorio monašku organizaciju i naglasio apsolutno samoodricanje i poslušnost papi i nadređenima (perinde ac cadaver, `[disciplinovan] kao leš“, kako se sam Ignasio izrazio). Njegovo osnovno načelo je postalo jezuitski moto: Ad Maiorem Dei Gloriam (`U veliku slavu Božju`). Jezuitima se često pripisuje i maksima „Cilj opravdava sredstvo“, ali ona nije argumentovano dokazana.
Jezuiti su bili najvažniji činilac uspeha protivreformacije. Bili su pripadnici tzv. „borbene crkve“ (Ecclesia militans).
Od 1553. do 1555. godine Ignasio je diktirao svoju životnu priču svom sekretaru, ocu Gonsalvesu da Kamara. Ova autobiografija je od ključne važnosti za razumevanje njegovih „Duhovnih vežbi“. Čuvana je u arhivama oko 150 godina dok je Bolandisti (udruženje jezuitskih studenata) nisu objavili u Acta Sanctorum, „Životima svetaca“. Kritičko izdanje postoji u Vol. I (1943) Fontes Narrativi u seriji Monumenta Historica Societatatis Iesu.
Umro je u Rimu.
Jedan kvart u Bilbau i stanica metroa u tom gradu, San Ignazio, dobila je ime po njemu.
Beatifikacija i kanonizacija[uredi | uredi izvor]
Beatifikovao ga je Papa Pavle V 27. jula 1609, a kanonizovao ga Papa Grgur XV 22. maja 1622. godine.[11][12]