ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Heraklit iz Efesa (grčki: Ἡράκλειτος ὁ Ἐφέσιος; oko 535 - oko 475 p.n.e.[1]) je bio starogrčki, presokratovski, jonski filozof iz grada Efesa koji je u to vreme bio deo Persijskog carstva.

Sklonost ka igrama reči i proročkim izkazima, kao i paradoksalnim elementima u svojoj filozofiji, donela mu je u antici nadimak „Mračni“. Napisao je samo jedno delo `O prirodi`, od kog su sačuvani samo fragmenti, što je doprinelo dodatnom mraku u vezi sa njegovim životom i filozofijom. Heraklitove misteriozne izreke bile su predmet brojnih tumačenja. Smatraju ga za „materijalnog monistu ili procesnog filozofa; za naučnog kosmologa, metafizičara i religioznog mislioca; za empiričara, racionalistu i mistika; konvencionalnog mislioca i revolucionara; za osnivača logike - onoga koji negira zakon kontradikcije; prvog pravog filozofa i antiintelektualnog mračnjaka.`[2]

Heraklit potiče iz ugledne porodice, ali je zamenio svoj privilegovani život za život filozofa usamljenika. O njegovom ranom životu i obrazovanju malo se zna; sebe je smatrao samoukom osobom i začetnikom mudrosti. Smatrali su ga mizantropom koji je podložan depresiji i postao je poznat kao „uplakani filozof“, za razliku od Demokrita, koji je bio „nasmejani filozof“.

Heraklit je verovao da je svet u skladu sa Logosom (doslovno „reč“, „um“ ili „iskaz“) i da je u osnovi sačinjen od vatre. Takođe je verovao u savez suprotnosti i u harmoniju u svetu. Najčuvenije je njegovo insistiranje na stalnoj promeni - u filozofiji poznatoj kao „fluks“ ili „postajanje“ - kao karakterističnoj osobini sveta; ideji koju je izrazio čuvenom izrekom: „Ne može se ući dva puta u istu reku“, ili panta rei („sve teče“). Ovaj aspekt njegove filozofije je u suprotnosti sa Parmenidom koji je verovao u „biće“ i u statičnu prirodu univerzuma. I Heraklit i Parmenid imali su uticaj na Platona i na celu zapadnu filozofiju.

Život
Glavni izvor iz koga saznajemo o Heraklitovom životu je doksograf Diogen Laertije; Čarls Kan (Charles Kahn) je doveo u pitanje valjanost Laertijevog izveštaja kao „tkiva helenističkih anegdota, od kojih je većina očigledno izmišljena na osnovu sačuvanih fragmenata“.[3] Priče o Heraklitu su možda izmišljene u cilju ilustracije njegovog karaktera o kome je zaključeno iz njegovih spisa.[2]


Efes na obali Male Azije, Heraklitovo rodno mesto
Istoričari nisu sigurni u datume između kojih je Heraklit bio aktivan. Diogen Laertije kaže da je Heraklit bio na svom vrhuncu 69. Olimpijade, između 504. i 501. p.n.e.[4][5] Većina istoričara veruje da je Heraklit stariji od Parmenida čiji stavovi predstavljaju kritički odgovor na Heraklitove, mada je moguć i obrnut slučaj, i to ostaje predmet debate.[6][7] Heraklit pominje starije ličnosti poput Pitagore, a nema pomena o Parmenidu, koji, s druge strane, verovatno pominje Heraklita.[8][9]

Rođenje
Heraklit je rođen u aristokratskoj porodici oko 535 p.n.e. u Efesu[10] (današnja Turska) u Persijskom carstvu.[11][12] Datumi njegovog rođenja i smrti zasnovani su na životnom veku od 60 godina, starosti koju je, prema Diogenu Laertiju,[13] doživeo, sa vrhuncem u sredini.[a] Heraklitov otac se zvao Bloson ili Herakon.[14][5] Diogen Laertije kaže da se Heraklit odrekao kraljevske titule u korist brata,[15] a Strabon potvrđuje da je u Efesu postojala vladarska porodica koja je poticala od jonskog osnivača Androkla; prema Strabonu, ta porodica je zadržala svoje titule i, između ostalih privilegija, mogla je da sedi na glavnom mestu na igrama.[16] Obim kraljeve moći nije poznat; Efes je bio deo Persijskog carstva od 547. p. n. e. i njime je upravljao satrap (guverner) koji je ostao formalna figura s obzirom da je Kir Veliki Jonjanima dozvolio znatnu autonomiju.

Detinjstvo i mladost
Diogen Laertije kaže da je Heraklit bio „čudesan“ od detinjstva.[b] Prema Laertiju, Sotion kaže da je Heraklit bio „slušalac“ Ksenofana, što je prema Laertiju u suprotnosti sa Heraklitovom izjavom da je sam sebe podučavao pomoću samopreispitivanja. Džon Barnet kaže: „Ksenofan je napustio Joniju pre nego što se Heraklit rodio“.[17] Laertije navodi da je, kao dečak, Heraklit rekao da „ništa ne zna“, ali je kasnije tvrdio da „zna sve“.[18] „Nikoga nije slušao“ već „je preispitivao sebe“.[19]

U Efesu, u kome je živeo Heraklit, bila je uspostavljena demokratska samouprava, pod vrhovnom vlašću persijskog vladara.[20] Laertije kaže da je Heraklit igrao piljke s mladima u velikom Artemidinom hramu, jednom od najvećih hramova iz 6. veka p. n. e. i jednom od sedam čuda antičkog sveta.[v] Kad su ga zamolili da počne sa pravljenjem zakona, odbio je, rekavši da je politeja (ustav) ponêra,[21] što može značiti ili da je u osnovi pogrešan ili da ga smatra mukotrpnim. Dva sačuvana pisma koja su razmenili Heraklit i Darije I, a koja citira Diogen Laertije, falsifikati su iz kasnijeg perioda.

Mizantropija

Heraklit (u liku Mikelanđela) sedi odvojeno od ostalih filozofa na Rafaelovoj fresci Atinska škola.
Diogen Laertije kaže da je Heraklit imao loše mišljenje o ljudskim odnosima,[5] navodeći da su `misterije koje se praktikuju među ljudima svetogrdne`.[22] Prema nekim navodima, Timon iz Flijunta ga je nazvao „grditeljem rulje“. Heraklit se nije plašio od zauzimanja suprotnog stava, rekavši jednom prilikom: „Leševi su zgodniji za izbacivanje nego balega“.[23]


„Većina ljudi je zla“ - Bijant iz Prijene
Heraklit nije bio zagovornik jednakosti, izražavajući svoje protivljenje iskazom: „Jedan mi vredi kao deset hiljada, ako je najbolji“.[24] Generalno se smatra protivnikom demokratije,[2] mada je verovao da „svi ljudi imaju pravo na samospoznaju i zdravo razmišljanje“[25] i da je „razmišljanje zajedničko svima“.[26] Heraklit je naglašavao nesmotrenu nesvesnost čovečanstva; govorio je da „budni imaju jedan zajednički svet, a usnuli se okreću svaki u svoj svet [idios kosmos (privatni svet)]“.[27] Takođe je rekao; „Ne razumeju šta znači slušanje, poput gluvih. O njima svedoči izreka `u svojoj prisutnosti su odsutni`“.[28] Takođe upoređuje neznanje prosečnog čoveka sa psima: „Psi takođe laju na ono što ne znaju“.[29] Savetuje: „Ne nagađajmo nasumično o najvažnijim stvarima“[30] i kaže: „Budalu oduševljava svaka reč“.[31]

Heraklit je kritikovao Hesioda, Pitagoru, Ksenofana i Hekataja zbog nedostatka razumevanja uprkos njihovim položajima obrazovanih ljudi,[8] a najviše je prezirao Pitagoru.[9] Prema Heraklitu, „ljudi koji vole mudrost moraju zaista biti zapitani nad mnogim stvarima“.[32] Takođe je rekao: „Znanje najpoznatijih osoba, koje oni čuvaju, samo je mišljenje“.[33] Među poznatim pojedincima koje je kritikovao su Homer i Arhiloh, za koje je smatrao da zaslužuju da budu pretučeni.[34] Jedina poznata osoba koju hvali je Bijant iz Prijene, jedan od sedam starogrčkih mudraca koji je poznat po maksimi „većina ljudi je zla“;[35] to je vidljivo iz Heraklitove opaske: „Koju misao ili mudrost oni imaju? Oni slede pesnike i uzimaju gomilu za svog učitelja, ne znajući da su „mnogi zli, a malobrojni dobri““.[36]

Heraklit je mrzeo Atinjane i njegove zemljake Efežane, želeći ovim drugima bogatstvo u kazni za njihova zla.[37] Smatrao je da bi Efežani „dobro učinili da okončaju svoje živote, svaki njihov odrastao čovek, i grad ostave golobradim dečacima, jer su proterali Hermodora, najvrednijeg među njima, rekavši:„ Nećemo imati nikoga ko je najvredniji među nama; ili ako ga ima, neka ode negde drugde i druži se s drugima“.[38] Prema Laertiju, ovo je kulminiralo mizantropijom: „Konačno je postao mrzitelj svoje vrste (mizantrop) i otišao da luta po planinama [...] hraneći se travom i biljem“.[39]

Bolest i smrt
Heraklitov filozofski život bio je ometen edemom, za šta lekari koje je konsultovao nisu znali da prepišu lek. Laertije navodi nekoliko priča o Heraklitovoj smrti; dve verzije kažu da je izlečen od edema i umro od druge bolesti; prema drugoj priči, „zakopao se u štali, očekujući da će toplota balege iz njega izvući štetnu potištenost“, dok se prema trećoj, lečio mašću od kravlje balege da bi, nakon dana ležanja na suncu, umro i bio sahranjen na pijaci. Jedna od priča kaže da su ga pojeli psi nakon što se zamazao balegom.[40][41] Heraklit je umro od edema posle 478. p.n.e.[10]

Prema Barnetu:

Heraklit je rekao (fr. 68) da je smrt za duše da postanu voda; a navodi se da je umro od edema. Rekao je (fr. 114) da Efežani treba da ostave svoj grad svojoj deci i (fr. 79) da je Vreme dete koje igra mice. Prema tome je, kako kažu, odbio da učestvuje u javnom životu i otišao da se igra sa decom u Artemidinom hramu. Rekao je (fr. 85) da su leševi zgodniji za izbacivanje nego balega; i kažu da se prekrio balegom kada ga je napao edem. Na kraju, kažu da se dugo svađao sa svojim lekarima zbog Za ove priče videti Diog.IX. 3–5.