ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1982
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Prvo izdanje iz 1982. Veoma dobro očuvano.

Autor - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003
Naslov Subjektivnost i nasilje : nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma / Zoran Đinđić
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1982
Izdanje 1. izd.
Izdavanje i proizvodnja Novi Beograd : Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1982 (Smederevska Palanka : `10. oktobar`)
Fizički opis 241 str. ; 20 cm
Zbirka ǂBiblioteka ǂIzazovi
ISBN (Broš.)
Napomene Tiraž 1.500
Beleška o autoru: str. [243]
Zusammenfassung: Subjektivität und Gewalt.
Predmetne odrednice Nemačka filozofija -- 18-19v
Subjekt (filozofija)

Iako je Marks upućivao na granice političkog , možda je politika i dalje okvir emancipacije. Mislim da je to još uvek veoma aktuelna Đinđićeva pozicija u kojoj se on, iako to ne čini eksplicitno, približava Hani Arent. Neutralisanje disensa u komunizmu će tako biti protumačeno kao neutralisanje pluralizma individualnosti. Osnova kritike Hane Arent u odnosu na Marksa je upravo to da je marksistički projekat, kao bitno ekonomski, u nemogućnosti da realizuje projekat slobode. Ekonomija se, na kraju krajeva, bavi samo prirodnim potrebama, a politika nas iz stanja prirode uzdiže ka slobodi. To je, uostalom, bila već Aristotelova pozicija. Ostaviću ovde po strani kritiku Hane Arent, koja je inače veoma inspirisala i marksiste kao što je to Habermas. Habermas je, tako, preko Hane Arent shvatio značaj pojma interakcije. Jer, ako već u perspektivi rada i ekonomije nije došlo do emancipacije, kao što je to pokazao komunizam, onda je neophodno promeniti paradigmu na osnovu koje tumačimo svet. Promena kapitalizma je i promena paradigme na osnovu koje se odnosimo prema socijalnom svetu. I tu Habermas preuzima pojam interakcije Hane Arent vodeći ga ka pojmu komunikativne racionalnosti. Vezujući se, od samih početaka, za individuuma i za disens i dovodeći time u pitanje metafiziku nasilja, Đinđić se, sa različite strane, takođe približava Hani Arent. Marksizmu nedostaje pojam politike, tu bi se Đinđić i Arent složili. Da li je, međutim, Moderna i dalje politička inspiracija – to bi možda bio kontekst njihovih razlika.
Ali, siguran sam u jedno. Siguran sam da bi i Hana Arent imala duboko poštovanje za Đinđićevu misao. Za tu misao bez oslonca, kako bi ona rekla. Za njegovu odvažnost i u preispitivanju Moderne i, naročito, u preispitivanju jugoslovenske tradicije. Na kraju krajeva, pojam modernog građanina nije samo ekonomski. On je takođe u vezi i sa pitanjem kritičke imaginacije koju je Đinđić vezao za pojam individue i njenih političkih prava. U tome je osobenost njegove pozicije usmerene i protiv metafizike uma i protiv metafizike partijnosti.
Sećam se da mi je, kada smo se ovde u Brazilu poslednji put videli, dugo objašnjavao kako, na kraju krajeva, nije važno šta neka država čini za pojedinca, ili šta pojedinac čini za državu, već šta taj pojedinac čini za samog sebe. U Zoranu je bujao život tog pojedinca koga ni Tradicija ni Moderna nisu uspele da uguše. (Miroslav Milović)


O subjektivnosti, o nasilju
SRETEN UGRIČIĆ
Narodna biblioteka Srbije i Fondacija Dr Zoran Đinđić objavili su novo izdanje knjige Zorana Đinđića Subjektivnost i nasilje, u okviru Izabranih dela ovog autora. Reč je o trećem izdanju knjige Subjektivnost i nasilje; prvo je objavljeno 1982, a drugo 2003. godine, neposredno pre atentata na Zorana Đinđića. A neposredno posle ubistva, Narodna biblioteka Srbije bila je jedina nacionalna ustanova kulture koja je priredila komemoraciju na kojoj se govorilo pre svega o Zoranu Đinđiću kao filozofu i angažovanom intelektualcu, o njegovim knjigama, člancima, prevodima i pisanju.
Predgovor za ovo izdanje Subjektivnosti i nasilja napisao je prof. Dr Miroslav Milović. Za grafičko oblikovanje edicije zaslužan je Borut Vild. Naredni tom edicije doneće izabrane članke, intervjue i polemike, a priređivač i pisac predgovora biće Latinka Perović.
Subjektivnost i nasilje ima podnaslov: Nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma. Đinđićevo polazište je da nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma kreće iz nastanka filozofije istorije, kao pojmovnog i sistemskog razumevanja i obuhvatanja istine ukupnog istorijskog procesa. A istorijski proces vidi se kao emancipacija tj. kao napredovanje slobode u zadatim okvirima nužnosti i dužnosti. Ali prava tema je, u stvari, nastanak novog veka – prosvetiteljske epohe i modernosti – nastanak koji se pokazao, kako to Đinđić kaže „kao uvod u permanentnu krizu današnjice“.
Bez razumevanja filozofije nemačkog idealizma ne mogu se razumeti zbivanja koja su konstituisala novu epohu, istu onu u čijim bolnim i kontroverznim posledicama i danas živimo. Hegelova metafizička teza o identitetu istorije i pojma, stvarnosti i uma, predmet je Đinđićeve pronicljive analize i kritike. Tog identiteta, kao ni identiteta uopšte, nema bez nasilja: onog imanentnog, u mišljenju, kao i onog realnog, u delanju i u konkretnim istorijskim okolnostima. To je pokazala Francuska revolucija kao prvo obećanje univerzalne slobode, sa Deklaracijom o ljudskim pravima na jednoj strani i sa revolucionarnim terorom na drugoj.
Đinđić ukazuje na problematičnost i protivrečnost veze između filozofskog sistema i života, na nepomirljivu suprotnost između apstraktne opštosti sistema i konkretnosti i egzemplarnosti života. Život proizvodi sistem kao svoju istinu, ali kad sistem u istoriji pokuša da se obistini, pojavljuje se nasilje, u raznim vidovima, izbija i traje kriza, jer je nasilje strašna nadoknada za raskorak između sveta u našoj glavi i sveta izvan naše glave. Ali kriza je i rodno mesto saznanja i refleksije, bez čega nema subjektivnosti, tj. slobodnog samosvesnog delanja. Đinđića inspiriše Hegelova percepcija epohe kao kriznog sklopa i subjektivnosti kao samosvesne delatnosti, kao forme apsolutne slobode, kao emancipacije ljudskosti i kao produkcije smisla. Misliti raskorak između istorije i filozofije, koji se ogleda u emanaciji nasilja, znači misliti i razumeti krizu.
Zoran Đinđić je neposredno pokazao, i umom i životom, kako se ukida podela između onih koji se bave teorijom i onih koji proizvode materijalni život. Njegova filozofija kao mišljenje slobode je, u stvari, pitanje prakse i pitanje odgovornosti. Aktuelnost Đinđićeve pozicije u svim njegovim knjigama je višestruka. Njegovi kritički nalazi su duboki i odvažni. On nam saopštava bitne uvide u probleme koji su vitalni i presudni koliko u vreme kada je pisao, toliko i danas, a danas možda i više: nedovršenost (Jugoslavija kao nedovršena država), neutemeljenost (Jesen dijalektike) i nasilje (Subjektivnost i nasilje) moraju biti osvešteni, moraju im se razumeti koren i posledice, da bi bili savladani. I zato, Zoran Đinđić – to je angažovano kritičko mišljenje kao vrhunska forma delatnosti i akcije, a u isto vreme konkretno produktivno delovanje – političko, javno, državničko – kao vrhunska forma mišljenja. Đinđić je delao i delovao mišljenjem, kao što je mislio svojim delima i neumornom energijom. Zato je neporeciv i neprevaziđen i nenadoknadiv za sve nas.

Sadržaj:
Uvod – filozofija istorije i permanentna kriza novog veka
Holderlin, Schelling, Hegel – susret sa neizvesnim ishodom
I na desnoj obali Rajne nešto se događa
Glava prva, u kojoj se za filozofiju još ne zbiva ništa značajno,
ali svakako za neke buduće filozofe
Klupko se odmotava Strast i teror Strast i lepota
Georg Wilhelm Friedrich Hegel – ali prošlost se sada nastavlja kao zaboravljanje prošlosti
Sistem filozofije i obilje života
Glava druga, u kojoj bi se čitalac s pravom začudio ako bi neko nepromišljeno tvrdio
da postoji bilo kakva veza između filozofije i života
Logika i problem početka sistema Nevolje sa Fenomenologijom duha Dvosmislenost problema uvoda u sistem Fenomenologija duha kao posredni član između nauke i njenog praktičnog okruženja
Lepa duša i prvi pokušaj mirenja sa realnošću
Glava treća, u kojoj Hegel konačno pronalazi put do nauke
Svođenje računa
Kriza epohe kao rezultat raspada legitimnosti hrišćanstva
„Potreba za filozofijom“ kao momenat same filozofije
Lepa duša i drugi, sada uspešni, pokušaj mirenja sa realnošću
Glava četvrta, u kojoj se obećava izmirenje svih protivrečnosti epohe
Refleksija i spekulacija: nastanak dijalektike Fenomenologija duha – utopija totalitarnog prosvetiteljstva
Ekskurs – filozofija identiteta i dijalektička teorija rata
Strategija „odozgo“ – kolonizacija srca Strategija „odozdo“ – povlačenje
Immanuel Kant – sanjar sinteze
Konačno uspelo hvatanje pojedinačnog u mrežu opštosti
Glava peta, u kojoj teleologija još ne pokazuje svoje prave namere, ali pokazuje svoju ćud
Glava šesta, u kojoj postaje jasno da je stav
„Jedino kultura može da bude ona poslednja svrha koja se u pogledu ljudskog roda može pripisati prirodi“
fatalan za sve one koji su isključeni iz kulture
Autonomija i privatna svojina
___O tome kako su gradske žene, izučivši veštinu dopadanja, zasenile prljave pustinjske kurve,
___i kakve je to posledice imalo za napredak „Ijudskog roda“
Pomirenje kao poraz
Johann Gottlieb Fichte – volja za um kao perpetuum mobile
Jedinstvo teorijskog i praktičnog uma
Glava sedma – filozofija slobode i egzistencijalni izbor
Znanje i svet
Glava osma – Schelling i romantička sinteza u apsolutu
Fichteova sinteza Subjektivnost i dijalektika
Umesto facita – delić anti-Istorije
Na desnoj obali Rajne nešto se dogodilo
Glava deveta, u kojoj se za trenutak pojavljuju oni koji se inače nikad ne pojavljuju
Zusammenfassung
Beleška o autoru

fihte hegel kant

MG134 (N)