Godina izdanja: 2004
ISBN: 86-7448-211-2
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Odlično očuvano!

Autor - osoba Weininger, Otto, 1880-1903 = Vajninger, Oto, 1880-1903
Naslov O krajnjim životnim svrhama / Oto Vajninger ; preveo Branimir Živojinović ; pogovor Vladeta Jerotić
Jedinstveni naslov Über die letzten Dinge. scc
Vrsta građe esej
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 2004
Izdanje 2. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Paideia, 2004 (Beograd : BIGZ)
Fizički opis 218 str. ; 22 cm
Drugi autori - osoba Živojinović, Branimir, 1930-2007 = Živojinović, Branimir, 1930-2007
Jerotić, Vladeta, 1924-2018 = Jerotić, Vladeta, 1924-2018
Rapaport, Moris
Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji / [Paideia]
(karton)
Napomene Prevod dela: Über die letzten Dinge / Otto Weininger
Tiraž 3.000
Str. 5-22: Predgovor drugom izdanju / Moric Rapaport
Pogovor: str. 203-208
Napomene i bibliografske reference uz tekst
Registar.
Predmetne odrednice Vajninger, Oto, 1880-1903
Filozofija kulture
Karakterologija

Integralni tekst knjige 0 krajnjim životnim svrhama austrijskog mislioca Ota Vajningera (1880 –1903), koji je preveo Branimir Živojinović, prvi put je objavljen na srpskom jeziku 1997. godine, u izdanju PAIDEIE.
Dok je njegova prva knjiga „Pol i karakter“ doživela do 1923. dvadeset i šest izdanja, njegova druga, posthumno objavljena, knjiga „O krajnjim životnim svrhama“, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela je do 1918. svega četiri izdanja.
Vera u Isusa Hristosa, shvaćenog kao čoveka i Bogočoveka, po Vajningeru je centralna tema ljudskog života. „Čovek iznutra ni od čega ne može da propadne kao od nedostatka vere“.
Posebno originalna i inspirativna su i Vajningerova razmatranja о prirodi bolesti. „Ima nešto nemoralno, to znači nesvesno, što vodi u bolest i svaka se bolest leci čim je bolesnik iznutra spozna i razume“. Današnja psihosomatska medicina u mnogo čemu potvrđuje ovaj, na prvi pogled, preteran zaključak: „Čitava medicina mora da postane psihijatrija, briga о duši“.
I mnogi drugi fragmenti ovog delà /о praroditeljskom grehu, о zločinu, о mržnji i ljubavi, о metafizici vremena i prostora/ svedoče о nesumnjivoj genijalnosti Ota Vajningera.
Ipak, razlozi njegovog samoubistva u 23. godini života ostaju prekriveni velom tajne. Zašto je tako tragično završio život ovaj neobični čovek, duboko prožet verom u Hrista kao Bogočoveka, kome su u filozofiji uzor bili Platon i Kant, Plotin i Avgustin, a u muzici Bah, Betoven, Vagner, Mocart?
Ako nije dovoljno tumačenje nekih psihijatara da je reč о duševnoj bolesti od koje je patio, još manje je prihvatljivo objašnjenje koje je sam dao: „Pristojan čovek ide u smrt kada oseti da je konačno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt sudskom presudom“.

„Vrednost ove knjige i zadovoljstvo što je imamo nalazim u sledećem: 1) Stalna aktuelnost tema kojima se Oto Vajninger bavi u ovoj knjizi, to su u prvom redu psihološko-metafizičke, 2) Skoro apsolutna originalnost nekih misli mladog austrijskog filosofa s početka veka, misli mestimično neprevaziđenih do danas, 3) Potreba utemeljenja ili obnavljanja temelja duhovne kulture danas u svetu, u našoj sredini posebno, u jednom vremenu ozbiljno poljuljanih religioznih i filosofskih načela u zapadnoevropskoj hrišćanskoj civilizaciji“ – Vladeta Jerotić, iz pogovora.

Oto Vajninger (nem. Otto Weininger) je bio austrijski filozof jevrejskog porekla.
Rođen u Beču 3. aprila 1880. godine kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Bio je veseo dečak i rado je učestvovao u dečjim igrama. Prilično rano je kod njega počeo da se primećuje snažan nagon za znanjem. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. U to doba se najviše zanimao za filologiju, a i nosio se mišlju da postane filolog. Francuskim, engleskim i italijanskim jezikom potpuno je vladao, a dobro je poznavao španski i norveški. Smisao za prirodne nauke i matematiku probudio se kod njega tek kasnije, kada je pohađao univerzitet. Na studijama se naročito podrobno bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom i matematikom. Za eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti.
Veoma je karakterističan njegov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Muzički utisak u njemu je budio slike iz duševnog života ili iz prirode, pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner. Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. Mocart, Bah i Hendl bili su, u njegovom smislu, najpobožniji kompozitori.
Karakterističan je i njegov odnos prema prirodi. Imao je izvanredno snažno, diferencirano i obuhvatno osećanje za prirodu, i kao u slučaju muzike, svi utisci su povezani sa asociranim sadržinama predstava.
Najdublje razumevanje Vajningerovog života i mišljenja razotkriva nam njegov stav prema dualizmu. Čovek je, prema Vajningeru, sastavljen iz dva dela: jedan deo potiče iz svemira, iz kosmosa, iz božanstva, a drugi iz ništavila, iz haosa, iz đavola. Deo iz kosmosa proteže se na sve u čemu se izražava ono što je dobro, lepo i istinito; u njemu se nalazi sve pozitivno, sve što samostalno egzistira, svaka snaga i životna radost, a istovremeno i sve objektivno što povezuje ljude jedne s drugima. Druga polovina, nasleđe haosa, sadrži sve negativno, sve što egzistira neslobodno i ne na osnovu sebe samog, svaki strah i slabost i sve što razdvaja ljude: na njihovom čelu zločin i ludilo.
Sa psihijatrijske strane Vajninger je označen kao histeričan. Smatralo se da je ova dijagnoza opovrgla njegova načela. Sigurno je da je Vajninger u to doba gotovo uvek bio blizu očajanja, ali uprkos tome, sačuvao je moralnu snagu da do smrti održava veru u mogućnost svoje pobede.
Nakon što je odlučio da se ubije, napustio je stan svojih roditelja i iznajmio jednu sobu u kući u kojoj je umro Betoven. Tu je proveo jednu noć. Rano ujutru, 4. oktobra 1903. godine okončao je svoj život prostrelivši se kroz grudi.
Doživljavajući zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi.
Bibliografija
Pol i karakter, u prevodu Irme Schossberger, Geca Kon, Beograd, 1938. (još dva izdanja 1986. i 1987. godine u izdanju „Književnih novina“, biblioteka „Kristali“)
O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Živojinovića, biblioteka „Eseji“, izdavačke kuće Paideia, Beograd, 1997.
MG129 (N)