ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 435
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Obično se misli da je smisao polne ljubavi u održavanju vrste, čemu ona služi kao sredstvo. Ja držim da je takvo
shvatanje pogrešno – ne samo na osnovu nekakvih idealnih
pretpostavki, već, pre svega, na osnovu prirodno-istorijskih
činjenica. Da je razmnožavanje živih bića moguće bez polne
ljubavi jasno je već iz same činjenice da se ono vrši i bez
podele na polove. Znatan broj organizama, kako biljnog tako i
životinjskog sveta, razmnožava se bespolnim putem: deobom,
pupljenjem, pomoću spora, vegetativno. Istina, viši oblici
oba organska sveta se razmnožavaju polnim putem. Međutim,
organizmi koji se razmnožavaju na ovakav način, kako biljni
tako, donekle, i životinjski, mogs se, prvo, razmnožavati i
bespolnim putem (kalemljenje kod biljaka, partenogeneza kod
viših insekata), a drugo, ako to ostavimo po strani i prihvatimo kao opšte pravilo da se vici organizmi razmnožavaju
pomoću polnog akta, onda moramo zaključiti da taj polni
faktor nije povezan sa razmnožavanjem uopšte (ono se može
vršiti i bez njega), već sa razmnožavanjem viših organizama. Prema tome, smisao polne difersncijacije (i polne
ljubavi) nikako ne treba tražiti u ideji života vrste i
njenog razmnožavanja, već samo u ideji višeg organizma....



Vladimir Sergejevič Solovjov[1] (rus. Влади́мир Серге́евич Соловьёв; Moskva, 28. januar 1853 — Uzkoje, 30. avgust 1900) bio je ruski filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar, koji je igrao značajnu ulogu u razvoju ruske filozofije i poezije s kraja 19. i duhovnog preporoda s početka 20. veka.


Vladimir Sergejevič Solovjov, sin istoričara Sergeja Mihajloviča Solovjova, rođen je u Moskvi, 28. januara 1853.[2] Njegova majka, Poliksena Vladimirovna, bila je poljskog porekla, i među njenim precima bio je mislilac Grigorij Skovoroda.[3]

U svojim tinejdžerskim danim Solovjov se odrekao pravoslavlja zarad nihilizma, ali je kasnije njegovo neodobravanje pozitivizma[4] viđeno kao izražavanje stavova u skladu sa stavovima pravoslavne crkve.[4]

U svom delu „Kriza zapadne filozofije: Protiv pozitivizma“ Solovjov je kritikovao pozitivističko odbijanje Aristotelovog esencijalizma, odnosno filozofskog realizma. Pozitivizam, prema Solovjovu, samo potvrđuje pojavu nekog objekta, negirajući intuitivnu realnost koju ljudi doživljavaju kao deo svoje svesti.[4]

Vladimir Solovjov postao je prijatelj i poverenik Fjodora Dostojevskog. Suprotno od stavova Dostojevskog, Solovjov je bio naklonjen rimokatoličkoj crkvi. On se zalagao za ukidanje raskola (ekumenizam, sobornost) između pravoslavne i katoličke crkve - eventualno, „sa etičke i socijalne tačke gledišta“,[5] spajajući sve u katolicizam.[6]

Solovjov se nikada nije ženio, niti je imao decu, ali, vodio je idealizovane odnose, koje je ovekovečio u svojoj duhovnoj ljubavnoj poeziji, uključujući dve žene po imenu Sofija.[7] Odbacio je tvrdnje mistične Ane Šmit, koja je tvrdila da je njegov božanski partner.[8]

Solovjov je umro kao siromašni beskućnik 1900. godine, ostavljajući svog brata Mihajla Sergejeviča i nekoliko kolega da brane njegovo intelektualno nasleđe.

Uticaj
Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Solovjov bio glavna inspiracija za Dostojevskog za likove Aljoše i Ivana Karamazova u delu Braća Karamazovi.[9] Uticaj Solovjova se takođe može videti u delima simbolista i neoidealista kasnije ruske sovjetske ere. Njegova knjiga „Smisao ljubavi“ može se posmatrati kao jedan od filozofskih izvora Tolstojeve „Krojcerove sonate“ (1889). Ovo je takođe delo u kome je uveo pojam “sizigi” da bi označio “bliski savez”.

Solovjov je uticao na religioznu filozofiju Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Florenskog, Franka, na ideje Rudolfa Štajnera i poeziju i teoriju ruskih simbolista, odnosno Belija, Bloka i drugih.