Godina izdanja: 1991
ISBN: 86-367-0583-5
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija

Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac
Filozofska biblioteka TEKST - Velika edicija
Prevod: Zoran Đinđić
Povez: broširan
Broj strana: 463
Pečatirana, spolja kao na slikama, unutra potpuno čista i odlično očuvana.

Kriza naših nauka kao takvih – može li se o tome ozbiljno govoriti? Nije li, kad je posredi takva priča, koja se danas svuda čuje, reč o preterivanju? Kriza jedne nauke ne znači ništa manje nego da je postala sporna njena stvarna naučnost; celokupan način na koji je ona odredila svoj zadatak i za koji je izgradila metodiku. To možda važi za filozofiju, kojoj danas preti da podlegne skepsi, iracionalizmu, misticizmu. Isto tako može važiti za psihologiju, u onoj meri u kojoj ona još ima filozofske pretenzije ne želeći da bude samo jedna među pozitivnim naukama. Ali, kako ozbiljno možemo govoriti upravo o krizi nauke uopšte, dakle i krizi pozitivnih nauka: među njima, o krizi čiste matematike, egzaktnih prirodnih nauka, kojima ipak ne prestajemo da se divimo kao uzorima stroge i u najvećoj meri uspešne naučnosti?

Pitanja o smislu ili besmislenosti čitave ljudske egzistencije zahtevaju u svojoj opštosti i nužnosti da svi ljudi promišljaju i da na osnovu racionalnog uvida odgovaraju na njih. Ona se, konačno, tiču čoveka kao onog ko se slobodno odlučuje u svom ponašanju prema ljudskom i vanljudskom okolnom svetu, kao slobodnog u svojim mogućnostima da oblikuje sebe i svoj okolni svet. Šta nauka može da kaže o umnosti i neumnosti, a šta o nama, ljudima, kao subjektima ove slobode? Mogu li svet i ljudska egzistencija u njemu uistinu imati smisla ako za nauke važi istinito samo ono što se na ovaj način objektivno može utvrditi, ako istorija nema ničemu drugom da poučava nego da se svi oblici duhovnog sveta, sve životne okolnosti u kojima su ljudi ikad nalazili oslonac, ideali, norme, formiraju i ponovo raspadaju kao nestalni talasi, da je oduvek tako bilo i da će tako biti, da se um iznova mora pretvarati u besmisao, dobročinstvo u muku? Možemo li se pomiriti s tim, možemo li živeti u onom svetu čije istorijsko događanje nije ništa drugo do neprekidan splet iluzornih poleta i gorkih razočaranja?

(K-120)