ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


U Osamljenostima Rozanov je pesnik duše, otuda Osamljenosti, iako sa mnogim filozofskim svojstvima blistaju pesničkim draguljima, toplim ispovestima. Fragmentarno i autorefleksivno on piše o večnoj ljudskoj želji za besmrtnošću. Ali, da bi se ostvarila stvaralačka besmrtnost potrebna je veća čežnja za samoostvarivanjem, glad za životom, volja, unutrašnja energija, instinkt...



Vasilij Vasiljevič Rozanov (rus. Василий Васильевич Розанов; Vetluga, 2. maj 1856 - Sergijev Posad, 5. februar 1919) bio je ruski književnik, filozof, književni kritičar i novinar. Spada u red najkontroverznijih intelektualaca predrevolucionarne Rusije. Njegovi stavovi se opisuju terminom religija prokreacije, pošto je pokušavao da pomiri hrišćanska stanovišta sa idejom slobodnog ispoljavanja seksualnosti. Rozanov je često sebe oslovljavao izrazom Čovek iz podzemlja po ugledu na glavnog junaka romana Zapisi iz podzemlja Fjodora Dostojevskog. Insistirao je na pravu da javno zastupa neretko suprostavljene stavove. Klaus fon Bejme ga je prozvao Raspućinom ruske inteligencije.[1]

Pažnju javnosti privukao je početkom 1890-ih kada je pisao kratke političke tekstove za konzervativne novine Novo vreme (Новое время), koje je uređivao Aleksej Suvorin, da bi potom izazvao niz kontroverzi kada je počeo da objavljuje svoje knjige u kojima se usasredio na pitanje seksualnosti i morala. Ovoj problematici se delimično okrenuo zbog životnih nedaća. Naime, nakon što nije uspeo da dobije saglasnost crkvenih i državnih vlasti da se razvede od prve žene, ilegalno je stupio u brak sa drugom ženom, zato njegova deca iz ovog braka nisu bila društveno i zakonski priznata.[2] Za Rozanova seksualni čin je sveta stvar i direktno se suprostavljao onome što je po njemu bilo građansko i crkveno gušenje putenosti. Njegovi stavovi, koji su ga doveli u sukob podjednako i sa konzervativcima i sa levičarskim radikalima, uvek su bili provokativni, ali i paradoksalni. Protivrečnost stavova je klizila između oštre kritike i neskrivenih pohvala hrišćanske vere, pohvale judaizma i otvorenog antisemitizma, uzdizanja ruske književnosti i njenog odbacivanja, i slično. Svoju kritiku hrišćanskog asketizma, slavljenje čovekove putenosti i teoriju o prirodi homoseksualnosti izneo je u knjizi Ljudi mesečeve svetlosti (1911). Imao je za njegovo vreme radikalno progresivne, pozitivne i provokativne stavove o seksualnim manjinama. Objavio je sopstveni dnevnik Osamljenosti sačinjen od niza kraćih eseja, živahnih aforizama i sećanja. Značajan je i kao tumač književnih dela Gogolja, Dostojevskog i Tolstoja. Preminuo je od gladi u ruskom manastiru 1919.