ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2004
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Sporedni ulaz u filozofiju - 34 velika filozofa u svakodnevici i mišljenju
Vilhelm Vajšedel
Izdavač: Plato, Beograd 2004; biblioteka Koinonia: knj. 24

Detaljnije:
mek povez, strana 343, 20cm, stanje: odlično.

Postoji svečani ulaz u filozofiju: to su stepenice od uglačanog kamena sa sveže očišćenim rukohvatima. Ali, postoji i sporedni ulaz u filozofiju. I, ukoliko imamo sreće, i same filozofe ćemo zateći takve kakvi su.


Sporedni ulaz u filozofiju, Vilhelm Vajšedel
Mislim da je ovo prava tema ove popularno napisane istorije filozofije. Ove odbrane filozofije. Da vidimo šta znači Vajšedelov projekt tzv. “sporednog ulaza u filozofiju” što je, uostalom, i naslov njegove knjige, koja je neka vrsta popularne istorije filozofije, u koju se ipak na “sporedan ulaz” upućuje, ako se upoznamo sa neobičnim događajima iz svakodnevnog života trideset i četvorice velikih mislilaca zapadne tradicije filozofije. Jer, filozofija je u ovom starogrčkom obliku izum zapadne kulture. Tako se, doista, izbegava jedan “suvoparni ton u filozofiji”, kako je to rekao Kant, ton koji je bez sumnje odgovoran za odbojnost koju neki duhovi gaje prema filozofiranju.

Ali, već činjenica da sam Vajšedel ovaj pristup naziva “sporednim” govori o njegovom tradicionalno obojenom shvatanju filozofije, koja je inače, po sebi, nešto veličanstveno i značajno. Ovaj pristup zato nema nameru da ospori filozofiju i njen značaj sve do Vitgenštajna sa kojim se zaključuje ovaj pregled zapadne filozofije i sa kojim, prema Vajšedelu, i počinje “zalazak filozofije”, u smislu do koga je Vajšedelu inače stalo, a koji je, kao što sam rekao, pobornik tradicionalnog shvatanja filozofije. Ovakav pristup zato ima isključivo propedetički i pedagoški karakter u vreme kada je filozofija i njena “stvar” i tako na zalasku. Nema sumnje da je u svom nastojanju Vajšedel veoma uspeo. Zato ovo štivo treba svesrdno preporučiti kao priručnik za srednje škole a možda i za više obrazovne ustanove, kod onih kojima filozofija i filozofiranje nisu životni izbor i opredeljenje.

Sve u svemu, Vajšedelov pristup nije postfilozofski, jer za razliku od njega postfilozof misli da je ovaj tzv. “sporedni ulaz”, u samoj stvari, onaj glavni, ako je ova podela uopšte prihvatljiva. Za razliku, recimo, od inženjera Lučijana de Krešenca, koji je isto tako autor jedne popularne istorije filozofije, Vajšedel je neosporno sigurniji u svom kretanju kroz istoriju filozofije, pre svega zato što ima veoma prepoznatljivo sopstveno shvatanje filozofije. To je, u osnovi, ono shvatanje koje potiče još od Platona i razvija se, sa izvesnim skretanjima, sve do Hegela koji je “poslednji veliki metafizičar zapadne tradicije filozofiranja”. To, drugim rečima, znači da je filozofija u svom izvornom obliku metafizika, ili anamneza (sećanje) na boravak večne, besmrtne duše u svetu ideja u kome je duša mogla da vidi prauzore lepog, dobrog i istinitog, ili pravednog. Zato je filozofiranje u osnovi eros, ili žudnja koja nikada ne napušta onoga koji je jednom bio obuzet ovom žudnjom. Kao i Platon, i Hegel zato govori o ovoj ljubavi, ili bogu. Jedna ideja boga zato prožima ovu tradiciju, koja se napušta tek kod Rasla i Vitgenštajna. Kod Rasla zato što je tek Rasl otkrio da je logika nezavisna od postojanja a kod Vitgenštajna zato što je on, sledeći Rasla, odbacio metafiziku i filozofiju shvatio samo kao vrstu “jezičke igre”, ili naracije. Upravo je ovaj narativni momenat, možda, najznačajniji u ovom pristupu. U tom pogledu, ova istorija prikazuje filozofe kao obične ljude. Lorda Rasla, koji ponekad nije imao novac ni za omnibus, ili bolesnog Ničea koji svira na klaviru i igra.

Na kraju, jasno je zašto u ovom pregledu nema savremenih francuskih autora. Zar Dekez i Gatari nisu, nasuprot Vajšedelu, tvrdili da filozofi ne rade drugo nego “izmišljaju pojmove”, kao što su “entelehia” ili “cogito”. Pošto je ovo prvi prevod Vajšedela na srpski jezik, bilo je potrebno uz ovo izdanje objaviti i belešku o autoru

Nenad Daković

06.08.05 Danas
Čitalište
Pozorište potlačenog, Dopler, Sporedni ulaz u filozofiju, Čarobnjakov sestrić
Augusto Boal pripada latinoameričkom alternativnom teatru, a to je teatar raznolik u svim komponentama, u kome gledaoci nisu u ulozi pasivnih posmatrača, već prosvećena, emancipovane publika. Augusto Boal prešao je interesantan put od stipendiste i doktora hemijskih nauka u SAD, gde se na univerzitetu prvi put upoznaje sa pozorišnim radom. Kad se vratio u Brazil, Boal nastavlja da se bavi pozorištem i to postaje njegova prva profesija. Otkriva u sebi talentovanog pisca, reditelja, glumca, pedagoga, animatora i teoretičara pozorišta. Milena Dragićević Šešić o tome kaže: `Koncept pozorišta potlačenog čoveka Augusta Boala polazi od neophodnosti socijalne akcije i intervencije putem pozorišta kao jednog od mogućih sredstava. Ono tako sintetizuje zahteve i forme političkog pozorišta i pozorišta animacije, jer ne samo što otkriva i ukazuje na osnovne suštinske društvene probleme da bi provociralo otpor, već mu je osnovni cilj da delujući u mikrosredinama pruži tehnike pozorišnog delovanja, onima koji će od njih načiniti instrumente sopstvenog oslobađanja`. Forme potlačenog pozorišta su simultana dramaturgija, pozorište-forum, nevidljivo pozorište, a sam Boal ističe da je svrha pozorišta potlačenog i demistifikacija pozorišnog, odnosno stvaralačkog rada, kao i `razbijanje svetlosti pozorišne scene kao oltara pred kojim publika može samo da se klanja`. Boal, dakle, deleći u teatru uloge, glavnu ulogu daje i publici, koja kao učesnik stupa na scenu, učestvuje u stvaranju toka dramske radnje - jednom rečju, postaje stvaralac. Suština Boalovog rada jeste spoznaja da je i teatar, kao i svaka kreacija, dvosmeran proces, kao i da polako prolazi vreme kada je sedeti u teatru kao gledalac značilo biti pasivan. Možda teatar i mora pre svega biti akcija i glumaca i gledalaca, da bi pozorište sačuvalo svoju osnovnu svrhu, koju nosi još od antike - da bude očišćenje od zla.
Erlend Lu je norveški pisac, koga je naša čitalačka publika upoznala kada je Geopoetika objavila njegovo sveže i netipično prozno štivo Naivan. Super. Lu (1969) pripada mlađoj generaciji norveške literarne scene, a osim što se bavi pisanjem, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, pisao književnu kritiku, bio i učitelj, prevodilac poezije... Objavio je i romane Prohujalo sa ženom, L, Činjenice o Finskoj, Dopler, kao i četiri knjige za decu koje je ilustrovao Kim Hiorti. Za kratko vreme, Erlend Lu postao je kultni norveški pisac, a knjige su mu prevedene na više od dvadeset svetskih jezika. Ukoliko su česte junakinje Almodovarovih filmova `žene na rubu nervnog sloma`, junaci Luovih romana su muškarci, koji plove iz krize u krizu, kod kojih ima svega ljudskog a najmanje herojskog, i koji odlučuju ne da se bore, već da bojište - napuste. Glavni lik Doplera odlučuje da napusti društvo, porodicu, dom i da ode i živi u šumi, odlučivši se da smisao nađe tamo gde ga je našao i Toro - u samoći, tišini i tihovanju. Spoznavši da moderno doba ne postavlja pred čoveka izbore, već ultimatume, Luov junak napušta civilizaciju, zaključujući da je njegov korak iz sveta `ratni pohod` i da je on `vojnik koji će se boriti do poslednjeg čoveka, protiv briljantnosti, protiv gluposti. Jer napolju je rat. Rat je`.
Ako u filozofiju uđemo na sporedan ulaz, možemo očekivati da ćemo i same filozofe zateći bez krutih odora, bez suvišnog prenemaganja. Tako bi trebalo da ih upoznamo kao ljude, kakvi oni jesu: kao obične ljude, a istovremeno i kao veličanstvene i gotovo neumorne pregaoce koji se trude da izađu van okvira pukog ljudskog
Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. U detinjstvu opčinjavale su ga bajke, mitovi i drevne legende, koje je slušao od dadilje Irkinje. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran pod snegom, izronila je u njegovoj mašti još kad je imao šesnaest godina. No, mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor univerziteta na Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav. Oni su postali glavni junaci letopisa o Narniji, čudesnoj zemlji, koju su čitaoci, pre svega oni mlađe generacije, naprečac zavoleli. Završni naslov posvećen Narniji, Poslednja bitka, štampan je 1956. i dobio najveće priznanje za dostignuće u dečjoj književnosti- Karnegijevu nagradu. Od trenutka kad je K. S. Luis stvorio zemlju čuda, Narniju, prošlo je pedeset godina, a preko osamdeset pet miliona čitalaca zakoračilo je u taj svet čudesa, što stanuje iza zadnje strane ormana. Čarobnjakov sestrić samo je jedan od nastavaka knjiga posvećenih Narniji. Krajem 2005. u produkciji studija `Dizni`, održaće se svetska premijera fimske verzije ove priče.
S.S.S.