ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 377
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Jirgen Habermas - Teorija i praksa

Tvrd povez, BIGZ 1980, 473 str,

Jirgen Habermas (nem. Jürgen Habermas; Diseldorf, 18. jun 1929) nemački je sociolog i filozof, pobornik kritičke teorije i pragmatizma. Studirao je sociologiju i filozofiju na Johan Volfgang Gete Univerzitetu Frankfurta na Majni tj. Institutu za društvena istraživanja. Možda bi se moglo reći da je najpoznatiji po svojoj teoriji komunikativne akcije i koncepta javne sfere koji je predstavljen u njoj. Na globalnom nivou konstantno se zapaža rasprostranjeno mišljenje da se Habermas prepoznaje kao jedan od vodećih svetskih intelektualaca.

Obzirom da je bio povezan sa Frankfurtskom školom, njegov rad i istraživanje je usmeren na osnove sociološke teorije i epistemiologije, analizu kapitalističkih društava u razvoju i demokratije, vladavinu prava u kritičkom socio-evolucionarnom konteksu, kao i analizu savremene a posebno nemačke politike. Habermasov teorijski sistem je posvećen istraživanju sposobnosti razuma, emancipaciji i racionalno-kritičkoj komunikaciji koja je potisnuta u modernim institucijama, kao i čovekovoj sposobnosti da promišljeno sledi svoje interese zasnovane na racionalnosti.

Habermas je poznat i po svom radu na konceptu modernosti, koji je napisao posebno u vezi sa raspravom o racionalizaciji, predstavljenoj od Maksa Vebera. Na njega je uticao američki pragmatizam, akciona teorija, pa čak i poststrukturalizam.

Habermas je otac Rebeke Habermas, istoričarke nemačke sociološke i kulturološke istorije i profesorke moderne istorije u Getingenu.

Biografija
Jirgen Habermas je rođen u Dizeldorfu, Rajnskoj oblasti, 1929, u srednjoklasnoj tradicionalnoj porodici. Rascep nepca mu je onemogućavao da govori jasno, što je dovelo do toga da se često susretao sa odbacivanjem od strane društva. U detinjstvu je imao dve operacije kako bi otklonio ovaj problem. Habermas tvrdi da ga je upravo ova govorna mana dovela do toga da drugačije razmišlja o važnosti komunikacije i njegovoj većoj sklonosti pisanju nego govoru.

Kao mladi adolescent, bio je suočen sa Drugim svetskim ratom, što je jako uticalo na njega. Sve do završetka gimnazije, on je živeo u Gumersbahu, blizu Kelna. Njegov otac, Ernst Habermas, bio je izvršni direktor kelnske komore za industriju i trgovinu, i bio je opisan od strane Habermasa kao simpatizer nacista. On je odrastao u strogoj protenstanskoj sredini, na šta je dosta uticalo to što je njegov deda bio direktor Bogoslovije u Gumersbahu. Studirao je na Univerzitetu u Getingenu(1949/50), Univerzitetu u Cirihu (1950/51) i Bonu (1951 – 1954), gde je doktorirao filozofiju sa disertacijom napisanoj o konfliktima između apsoluta i istorije u Šelingovim idejama, pod naslovom: ‘’Das Absolute und die Geschichte. Von der Zwiespältigkeit in Schellings Denken‘‘ (‘‘Apsolut i istorija: raskol u Šelingovim idejama‘‘). Članovi komisije koji su ocenjivali njegov rad bili su i Erih Rothaker i Oskar Beker, koji su bili i njegovi filozofski učitelji.

Nakon promocije 1954, Habermas je jedno vreme honorarno sarađivao sa novinama i časopisima, a 1956. postaje asistent Centra za kritičku teoriju pri Institutu za društvena istraživanja,[1] gde su mu mentori bili jedni od utemeljivača kritičke teorije društva - Maks Horkhajmer i Teodor Adorno. Tamo ostaje do 1959, baveći se uglavnom empirijskim istraživanjima društvenih pojava. Zbog sukoba ovih mentora oko njegove disertacije – Horkhajmer je imao neprihvatljive zahteve koji su se ticali izmene njegovog rada – kao i njegovo verovanje da je Frankfurtska škola postala ograničena političkim skepticizmom i omalovažavanjem moderne kulture - on je završio njegovu habilitaciju, za koju je dobio stipendiju od nemačke istraživačke zajednice, na političkim naukama na Univerzitetu u Marburgu pod okriljem marksiste Volfganga Abendrota. Naslov njegovog habilitacionog rada je glasio: ‘‘Strukturwandel der Öffentlichkeit; Untersuchungen zu einer Kategorie der Bürgerlichen Gesellschaft ‘‘(‘‘Strukturna transformacija javne sfere: istraga u kategoriji buržoaskog društva‘‘). To je detaljno praćenje socijalne istorije razvoja buržoaske javne sfere od njenog nastanka u XVIII veku u salonima, pa sve do njene promene nastale pod uticajem mas medija koji predstavljaju tvorevinu kapitalizma. 1961. godine postao je privatdozent (neko ko ima formalne kvalifikacije koje mu omogućavaju da samostalno podučava studente na univerzitetu) u Marburgu – i dobio je ponudu, koja je bila jako neobična za nemačko akademsko društvo u tom periodu – da postane vanredni profesor filozofije na Univerzitetu u Hajdelbergu (na podstrekivanje Hans – Džordž Gadamera i Karla Lowitha) 1962, koju je on prihvatio. Iste godine je prvi put privukao pažnju javnosti u Nemačkoj, nakon publikacije njegove habilitacije. 1964, sa velikom podrškom od strane Adorna, on se vraća u Frankfurt i preuzima mesto profesora sociologije i filozofije, koje je nekad pripadalo Horkhajmeru. Filozof Albert Velmer je bio njegov asistent u Frankfurtu u periodu od 1966. do 1970. godine.

Prihvatio je poziciju upravnika istraživačkih projekata Maks Plank Instituta za istraživanje životnih uslova naučno – tehničkog sveta u Štarnbergu (blizu Minhena) 1971, i radio je tamo do 1983, dve godine posle objavljivanja njegovog najpopularnijeg rada (magnum opusa): Teorija komunikativne akcije. 1984. izabran je za počasnog inostranog člana Američke akademije za umetnost i nauku.

Nakon toga, Habermas se vraća njegovoj katedri u Frankfurtu i mestu direktora na Institutu za društvena istraživanja. Od kada se povukao sa Frankfurtskog univerziteta (1993), nastavio je da objavljuje svoje radove. 1986. dobio je nagradu Gotfrida Vilhelm Lajbnica, koju dodeljuje Nemačka istraživačka fondacija, koja predstavlja najveće priznanje za istraživački rad u Nemačkoj. Takođe, on često drži predavanja i na Nortvestern Univerzitetu u Evanstonu, Iilinoisu i predaje na katedri ‘‘Teodora Hojsa‘‘ na Njujorškom univerzitetu ¨New school‘‘.

Objavio je veliki broj knjiga i članaka koji su većinom prevedeni na veće svetske jezike; držao je mnoštvo seminara i predavanja u većem broju zemalja; uređivao Suhrkampovu biblioteku i bio konsultativni urednik više časopisa.

Habermas je dobio nagradu ¨Princ of Asturias Award¨ u društvenim naukama 2003. Jirgen je takođe 2004. dobio nagradu Kyoto Laureate u oblasti Umetnost i filozofija. Otputovao je u San Dijego i petog marta 2005, kao deo Univerziteta iz San Dijega na Kjoto simpozijumu, spremio je govor pod naslovom: Javna uloga religije u svetovnom kontekstu, u pogledu evolucije u razdvajanju crkve i države, koje je išlo od neutralnosti do sekularizma. 2005. godine je dobio Holbergovu internacionalnu komemorialnu nagradu (oko 520.000 dolara). 2007. bio je na sedmom mestu liste najcitiranijih autora u čovečanstvu (uključujući i u društvenim naukama) od strane The Times Higher Education Guide, ispred Maksa Vebera, a iza Irvinga Gofmana.

Učitelj i mentor
Habermas je čuveni mentor i učitelj. Među njegovim najistaknutijim studentima bio je filozof koji se bavio pragmatikom – Herbet Šnedelbah (teorije diskurska razlika i racionalnosti), politički sociolog Klaus Ofe (profesor škole u Berlinu), sociološki filozof Johan Arnason (profesor na La Trobe Univerzitetu i glavni urednik novina ¨Thesis Eleven¨), sociološki filozof Hans – Herbet Kogler (katedra na Univerzitetu u Severnoj Karolini), sociološki teoretičar Hans Joas (profesor na Univerzitetu Erfrut i Univerzitetu u Čikagu), teoretičar društvene evolucije Klaus Eder, sociološki filozof Aksl Honet (trenutni direktor Instituta za društvena istraživanja), etičar koji se bavio životnom sredinom Konard Ot, anarhističko – kapitalistički filozof Hans – Herman Hope, američki filozof Tomas MekKarti, jedan od stvaralaca pažljivog ispitivanja u društvenim istraživanjima Džeremi J. Šapiro, i nekadašnji srpski premijer Zoran Đinđić.