ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 391
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Zatvorena trgovačka država / Pet predavanja o određenju naučnika, Johan Gotlib Fihte

Knjiga sadrži dva Fihteova teksta koja su samo na prvi pogled toliko (tematski) različita, da bi bila zajedno objavljena, Predavanja o određenju naučnika i Zatvorena trgovačka društva. Ono što ih združuje i što opravdava njihovo objavljivanje u jednoj knjizi, je Fihteova ideja o moralno-praktičkom pozivu nauke i naučnika. Ni nauka ni naučnik ne postoje sami za sebe; samodovoljnost je nespojiva kako s naukom, tako i s onim ko se njome bavi. Obrnuto, i nauka i naučnik, prema Fihteu, pripadaju čoveku kao čoveku; oni nisu svojina čovečanstva.


Johan Gotlib Fihte (nem. Johann Gottlieb Fichte; Ramenau, 19. maj 1762 - Berlin, 27. januar 1814) jedan je od glavnih predstavnika nemačke klasične idealističke filozofije i najistaknutijih ličnosti nemačkog duhovnog života krjem 18. i početkom 19. veka.


Fihte je rođen u Ramenauu, u porodici siromašnog tkača lanenog platna. Bez obzira na oskudne životne prilike, kao izuzetno darovit dečak, svoje školovanje započeo je u Šulpforti, najpoznatijoj srednjoškolskoj ustanovi u 18. veku u kojoj su saksonski vladaoci od dece svojih podanika obrazovali nove naraštaje za sopstvene činovnike, pravnike, sveštenike i gimnazijske nastavnike.[1]

Na preporuku Getea, Fihte je veoma rano postao profesor u Jeni gde je objasnio svoj sistem `transcendentalnog idealizma`. Međutim, nakon objavljivanja njegovog eseja `Ueber den Grund unsers Glaubens an eine göttliche Weltregierung` (`Na osnovu naše vere u vladavinu božanskog sveta`) on je optužen za ateizam zbog čega je otpušten sa Filozofskog fakulteta u Jeni 1799. godine. Nakon izvesnog vremena prelazi u Berlin gde drži vatrene govore pod francuskom okupacijom čime je pokazao veliku ličnu hrabrost. Značajno je doprineo osnivanju i razvoju berlinskog Univerziteta 1809. godine gde postaje profesor i rektor.

U 51. godini života oboleo je od tifusa od kog umire 1814. godine u Berlinu.[2]

Filozofija
Fihteova filozofija masonstva predstavlja pokušaj da se sa stanovištva filozofije klasičnog nemačkog idealizma rasvetli i preuzme, odnosno iskoristi za vlastite svrhe, jedna u doba prosvetiteljstva i rane romantike uticajna i raširena, iako u to vreme ništa manje opskurna kultura tajnog društva, da se preko nje ostvari ideja čoveka kao svetskog građanina i da se na taj način izvrši uticaj na takozvano veliko ili javno društvo i na politiku.[1]

Fihte je odbacivao Kantov dualizam koji je kritikovao sa pozicije čistog subjektivnog idalizma pri čemu je negirao postojanje stvari, predmeta i materije van čoveka a istovremeno na osnovu svoje filozofije uzima apsolutno `ja`.[2]

Pedagoški pogledi
Fihte govori o dužnosti ličnog primera kao o naročito značajnoj temi za određivanje načina vaspitnog delovanja unutar ljudske zajednice. O njoj govori u svojim Predavanjima, opisujući lik naučnika kao učitelja i vaspitača ljudskog roda. Smatrao je da učitelj davanjem ličnog primera, neposredno delujući na ljude oko sebe, ljudske vrline i ideale čini realnim i mogućim.[3]

Fihteov naučnik-vaspitač se ne obraća individui, detetu, već društvu u celini. Budući da je za njega društvo, tj. ljudska zajednica, pre svega ,,međusobni odnos umnih bića‘’ i imajući u vidu da čovek poseduje nagon, prema kome teži ,,da izvan sebe nađe slobodna umna bića i da sa njima stupi u zajednicu‘’, to cilj čoveka u društvu postaje da i drugoga učini savršenijim, ne bi li tako svi u društvu putem ,,međusobnog ujedinjavanja putem usavršavanja‘’ postali međusobno jedinstveniji.[3]

On zahteva formiranje celog čoveka koje je podrazumevalo formiranje karaktera i volje, odgajanje duha samodelatnosti i samostalnosti i negovanje ideje o univerzalnosti ljudske ličnosti uz istovremeno služenje zajednici. Po njegovom mišljenju staleške razlike i polovično i jednostrano obrazovanje koje se stiče u velikom društvu predstavlja jednu od glavnih prepreka koja onemogućava ostvarenje univerzalnog ljudskog vaspitanja koje ne pogađaju samo pojedinca, već ugrožavaju ceo ljudski rod u njegovoj težnji ka konačnom cilju. Zbog toga, pod uticajem švajcarskog pedagoga Pestalocija, on počinje da zastupa stanovište da je kroz reformu vaspitanja i obrazovanja, moguće, ne samo narode, već i celo čovečanstvo spasiti bede i prevladati stalešku podeljenost među ljudima.

Dostizanje univerzalnog obrazovanja smatrao pouzdanim znakom ljudske zrelosti. Štaviše, on je zrelost ljudske ličnosti izjednačio s pojmom univerzalnog vaspitanja. Prema Fihteovoj teoriji vaspitanja pod zrelošću se podrazumeva dostizanje najšireg obima ljudske slobode i humaniteta ljudske ličnosti. Nasuprot tome, on je u usko specijalizovanom, jednostranom, profesionalnom obrazovanju modernog čoveka prepoznao jedan od uzroka čovekove nezrelosti. Tu nezrelost Fihte je video kao posledicu disharmoničnog razvitka modernog individuuma koji, kako on kaže, s jedne strane pati od `prezrelosti, a s druge strane od nezrelosti.` Toj disharmoničnoj ličnosti modernog doba, Fihte je, poput Šilera i Getea, pokušao da suprotstavi svoju estetiziranu sliku individue u kojoj je `muževna snaga ublažena ljubaznošću`. Da bi, u svom formiranju dostigao najviši stepen zrelosti, čovek, po Fihteu, treba kroz proces vaspitanja da savlada sve ono što je u njegovoj ličnosti nasilno i što `treba da nestane kad razvoj ličnosti bude dovršen i kad se njen duhovni oblik zaokruži u sebi`.

Fihteova teorija univerzalnog vaspitanja, ne podrazumeva samo oslobađanje pojedinca od onog partikularnog, već i otklanjanje iz njegovog odgoja svega onog što bi takvog čoveka moglo zbog karaktera njegovog univerzalnog vaspitanja dovesti i istrgnuti iz zajednice i izručiti ga, kako on kaže, `hladnom kosmopilitizmu`. U Fihteovoj koncepciji vaspitanja pojmovi kosmopolitizma, kao jedna vrsta epohalnog svetsko-građanskog štimunga, i patriotizma, kao ljubav prema domovini, nalaze se u bliskoj vezi i nisu suprotstavljeni.

Zastupao je stav da je narodnost najvažniji deo čovekovog bića i nastojao je da vaspita valjanog člana naroda a time i valjanog čoveka. Verovatno je moralno propadanje nemačkog naroda (po Fihteu) uticalo da se opredeli za čisto narodno vaspitanje koje bi obnovilo duh nemačkog naroda i preporodilo nemačkog čoveka.[1]

Fihte je smatrao da se o vaspitanju dece, muške i ženske, treba brinuti država, čija bi uloga bila osnivanje `narodnih škola` koje bi se izdržavale radov vaspitanika. U tim školama vaspitavali bi se savršeni građani koji bi to bili tek kad usvoje religijsko učenje.[2]

Dela
„Osnova celokupnog učenja u nastavi“
„Uvod u učenje o nauci“
„Sistem učenja o moralu“
„Sastav skromne nauke“
„Aforizmi o vaspitavanju“
„Govor nemačkom narodu“
„Pokušaj kritike sveg otkrivenja“
„Osnova prirodnog prava prema principima teorije nauke“
„Sistem teorije morala prema principima teorije nauke“
„Određenje čoveka“
„Zatvorena trgovačka država“