Godina izdanja: 2015
ISBN: 978-86-89901-14-6
Jezik: Srpski
Autor: Strani

ŽAK ELIL:

“… Prema tome, nema više ničeg što bi se moglo reći. I zato ne govorimo ništa. Pišimo, slikajmo, tako što ćemo se držati samog čina pisanja ili slikanja – što je savršeno tehnički stav. Konačno, današnjica je ono što odnosi potpunu prevagu: sve je rečeno i za sve je suviše kasno. To je čudan stav, ako imamo u vidu koliko se u ovoj epohi slabo poznavalo sve ono što je bilo rečeno pre nje. Današnjica, to je konačna istina. A umetnik je unapred blokiran tom invazijom poruka i smisla. Šta bi on tu mogao dodati? (…)

“Ali, kako se može ostati na tom priznanju poraza? Potrebno je opravdanje. Zbog toga se proglašava (to je novi korak teorije) da se u stvari više nema šta ‘reći’; da ne treba reći, niti želeti reći ništa, jer, metafizički, smisao ne postoji. Više se ne može imati nikakva namera. I mada ta umetnost izgleda savršeno subjektivna, postoji makar jedan deo subjektivnosti koji se osuđuje, a to je upravo namera, potraga za smislom, razumom, mišljenjem. Umetnik mora težiti tome da ne kaže ništa. To je savršeno negativna askeza. Ali, to uključuje i poslednju stepenicu: nije dovoljno to što smisao ne postoji; još postoji mogućnost bekstva i, uprkos svemu, može se desiti da smisao iscuri, kao gas iz loše zatvorene boce. Treba biti pažljiv, jer smisla ne sme biti. Smisao je mrtav. Ali, možda ne sasvim. Potrebno ga je, dakle, ubiti.”

“Raskid između onoga što se danas stvara pod imenom slikarstva, vajarstva, muzike, itd., i onoga što se tradicionalno tako zvalo, toliko je radikalan da između njih nema dodirnih tačaka. … u umetnosti postoji isti totalni raskid kao i u svim drugim aktivnostima. Tehnika nas uvodi u jedan radikalno novi univerzum, nikada ranije viđen, nikada ranije promišljan. Prethodna saznanja više ne služe ničemu. Mogli bismo to s punim pravom nazvati krajem logocentrizma: tokom pet stotina hiljada godina čovek je pre svega bio životinja koja govori i sve što je proizvodio bilo je diktirano logocentrizmom, a naročito umetnost. Sada ‘apstraktno’ slikarstvo i ‘konkretna’ muzika označavaju kraj tog primata. Tu nije reč samo o jednoj školi koja se suprotstavlja drugoj, to je raskid s celinom kulture rođenom iz logocentrizma. Slikarstvo i muzika su mrtvi (kao i filozofija!) i sada stvaramo nešto drugo, što nema ničeg zajedničkog s rečju, već proističe isključivo iz sredstava delovanja. S logosom i rečju je svršeno. Sada je to Čin i to Mehanički Čin (ne više onaj lični, herojski). Od sada treba da razmislimo da li Dobro, Lepo i Humano, koji su postepeno građeni, uopšte vredi braniti ili bi celu istoriju trebalo izbrisati jednim potezom pera i krenuti od nule… Eto, to je pitanje.”