ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2008.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Beograd 2008. Tvrd povez, 391 strana.
Knjiga je odlično očuvana.
V5



Začuđujuća je blizina dijalektike i sofistike koja izbija gotovo sa svake strane Aristotelove analize dijalektičkog diskursa u Topici. Najzad, sam Aristotel govori o `neposrednom susedstvu` dijalektike i sofistike. Susedstvo jasno nije neposredno i prijateljstvo; naprotiv susedi su ponajpre oni koji se glože oko međa, a blizina im pre i češće predstavlja teret nego ničim zasluženu sreću. Najbolje je od svega nemati suseda, a ako ih imamo da budu daleko. Nevolja je imati bliskog suseda, i to još takvog kakva je sofistika. Šta je to što je dijalektiku dovelo u takvu blizinu sofistike kod Aristotela? Svakako može se ovoj analogiji odmah prigovoriti to da su i neprijatelji bliski i da štaviše moraju biti bliski da bi bili pavi neprijatelji, te da je bliskost dijalektike i sofistike kao nepomirljivih suseda ostvarena već kod Sokrata. Ne kaže li najzad Platon da u lovu na sofistu prethodno moramo filozofa uloviti, jer da su `mesta` na kojima su skriveni gotovo podjednako nedostupna, te da spor između njih oko međa nije ni manje ni više nego spor oko bivstva bića i istine, dakle spor oko međa kao takvih? Kod Aristotela se međutim ne radi više o toj blizini nepomirljivih neprijatelja već o blizini onih koji samo glume filozofa: ni dijalektika ni sofistika nemaju vlastiti `predmet već se kreću i postoje na tlu zajedničkih mnjenja. One su za Aristotela pravi susedi koji dele tlo i vazduh, a njihovo suprotstavljanje i sukob mogući su samo na osnovu toga, i na osnovu razlike koju dele u odnosu na filozofiju. To začuđuje ponajpre ako se ima u vidu Aristotelovo obrazovanje u Akademiji: neobično je da jedan od ključnih Platonovih pojmova, pojam dijalektike, doživljava takvu transformaciju kod Aristotela te da od pune i naglašene suprotnosti dijalektike i sofistike kod Platona dolazimo do njihove blizine kod Aristotela i to do blizine koja se mogla postići samo na račun dijalektike. Jer, Aristotelova konačna ocena sofistike kao lažne i `prividne mudrosti` uz obavezno prekorno naglašavanje sofističkog naplaćivanja intelektualnih usluga ne izlazi iz okvira Sokratove i Platonove kritike - štaviše, ta njegova ocena je pre manje-više uspeli citat iz Platona nego što je polazna osnova za njegovu kritiku sofistike, jer ni dijalektika za njega nije `mudrost`, a optužba za uzimanje novca bila je deplasirana već u rnutku kad je izrečena, a kod Aristotela zvuči još dodatno neoprezno i prazno - ali put od dijalektike kao sinonima za filozofiju do dijalektike koja tek `oblači ruho` filozofije ostavlja utisak gotovo revolucionarnog zahvata. Istovremeno, time se Platonov dualni odnos - ili dualitet - dijalektike/filozofije i sofistike prevodi u trojni odnos filozofija + dijalektika - sofistika. I jasno, odmah se otvara pitanje o relacijama koje postoje u tom trojnom odnosu: filozofija vers. dijalektika/sofistika, dijalektika vers. sofistika...
Iz pogovora koji je za ovo izdanje napisao Slobodan Blagojević