ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 275
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

ŠESTOV Lav (pseudonim Lava Isakoviča (Jehude Lejba) Švarcmana) (31. 01/12. 02. 1866, Kijev – 20. 11. 1938, Pariz) – filosof i književni teoretičar. Rođen u porodici veletrgovca tekstilom, školovao se u kijevskoj gimnaziji, na fizičko-matematičkom, a zatim na pravnom fakultetu Moskovskog univerziteta. Prešao na pravni fakultet u Kijevu i završio ga 1889. Cenzura mu nije dopustila da brani disertaciju o radnom zakonodavstvu u Rusiji. Od 1895. do 1914. godine, uglavnom živi u Švajcarskoj, učestvuje u radu Religijsko-filosofskih skupova u Peterburgu i Kijevu. Prva knjiga Š. „Šekspir i njegov kritičar Brandes“, objavljena je 1898. Posle toga, pojavljuje se niz dela, od kojih su naročito značajna „Dobro u učenju grofa Tolstoja i F. Ničea“ (1900), „Dostojevski i Niče“ (1903) i „Apoteoza neukorenjenosti“ (1905). Početkom I svetskog rata Š. se vraća u Moskvu. Oktobarsku revoluciju 1917. ne prihvata i boljševičku vlast („Šta je boljševizam“, Berlin, 1920) kvalifikuje kao nečuvenu reakciju i despotizam koji zavarava narod. Od 1918. godine je u Kijevu; 1919. Š. odlazi u emigraciju. Od 1920. godine živi u Ženevi, od 1921. – u Parizu (Klamar), kasnije i do kraja života – u pariskom predgrađu Bulonj. U emigraciji su objavljeni najznačajniji radovi Š.: „Potestas clavium“ („Vlast ključeva“) (Berlin, 1923; napisan 1915), „Na terazijama Jova (Putovanje po dušama)“ (Pariz, 1929), kao i posmrtno objavljeno delo „Kjerkegor i egzistencijalna filosofija (Glas vapijućeg u pustinji)“ (1939), „Atina i Jerusalim“ (1951), „Umozrenje i otkrivenje (Religijska filosofija Vladimira Solovjova i drugi članci)“ (1964), „Sola fide – Samo verom (Grčka i srednjovekovna filosofija. Luter i crkva)“ (1966; napisano 1911-1914). U inostranstvu Š. se upoznaje sa E. Huserlom, koji mu preporučuje dela duhovnog „dvojnika“ – S. Kjerkegora, sa M. Hajdegerom (možda je Hajdegerov rad „Šta je metafizika“ (1929) bio posledica njihovog razgovora, sa M. Šelerom, A. Židom, i dr. Š. drži predavanja iz religijske filosofije na Sorboni, na francuskom radiju, objavljuje u časopisima.


Vasilij Vasiljevič Rozanov (rus. Василий Васильевич Розанов; Vetluga, 2. maj 1856 - Sergijev Posad, 5. februar 1919) bio je ruski književnik, filozof, književni kritičar i novinar. Spada u red najkontroverznijih intelektualaca predrevolucionarne Rusije. Njegovi stavovi se opisuju terminom religija prokreacije, pošto je pokušavao da pomiri hrišćanska stanovišta sa idejom slobodnog ispoljavanja seksualnosti. Rozanov je često sebe oslovljavao izrazom Čovek iz podzemlja po ugledu na glavnog junaka romana Zapisi iz podzemlja Fjodora Dostojevskog. Insistirao je na pravu da javno zastupa neretko suprostavljene stavove. Klaus fon Bejme ga je prozvao Raspućinom ruske inteligencije.[1]

Pažnju javnosti privukao je početkom 1890-ih kada je pisao kratke političke tekstove za konzervativne novine Novo vreme (Новое время), koje je uređivao Aleksej Suvorin, da bi potom izazvao niz kontroverzi kada je počeo da objavljuje svoje knjige u kojima se usasredio na pitanje seksualnosti i morala. Ovoj problematici se delimično okrenuo zbog životnih nedaća. Naime, nakon što nije uspeo da dobije saglasnost crkvenih i državnih vlasti da se razvede od prve žene, ilegalno je stupio u brak sa drugom ženom, zato njegova deca iz ovog braka nisu bila društveno i zakonski priznata.[2] Za Rozanova seksualni čin je sveta stvar i direktno se suprostavljao onome što je po njemu bilo građansko i crkveno gušenje putenosti. Njegovi stavovi, koji su ga doveli u sukob podjednako i sa konzervativcima i sa levičarskim radikalima, uvek su bili provokativni, ali i paradoksalni. Protivrečnost stavova je klizila između oštre kritike i neskrivenih pohvala hrišćanske vere, pohvale judaizma i otvorenog antisemitizma, uzdizanja ruske književnosti i njenog odbacivanja, i slično. Svoju kritiku hrišćanskog asketizma, slavljenje čovekove putenosti i teoriju o prirodi homoseksualnosti izneo je u knjizi Ljudi mesečeve svetlosti (1911). Imao je za njegovo vreme radikalno progresivne, pozitivne i provokativne stavove o seksualnim manjinama. Objavio je sopstveni dnevnik Osamljenosti sačinjen od niza kraćih eseja, živahnih aforizama i sećanja. Značajan je i kao tumač književnih dela Gogolja, Dostojevskog i Tolstoja. Preminuo je od gladi u ruskom manastiru 1919.