pregleda

Branislav Petronijević: METAFIZIČKE RASPRAVE


Cena:
950 din (Predmet nije aktivan)
Stanje: Nekorišćen
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: PostNet (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

masiv (653)

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 1055

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1991
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Бранислав Петронијевић: МЕТАФИЗИЧКЕ РАСПРАВЕ
Издавач: ИЗДАВАЧКА КЊИЖАРНИЦА ЗОРАНА СТОЈАНОВИЋА, Сремски Карловци, 1991.год.
Меки повез, 257 страна, ћирилица.
Одлично очувано.
`Бранислав Петронијевић
Бранислав Петронијевић (Совљак код Уба, 6. април 1875 — Београд, 4. март 1954), српски филозоф, математичар и палеонтолог, доктор филозофије, професор универзитета (Београд).

Школовање
Бранислав Петронијевић је рођен 25. марта/6. априла 1875. године у Совљаку код Уба. Породица његовог оца пореклом је из Црне Горе. Рођен је као друго од једанаесторо деце. Унук је протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац Марко Јеремић, богослов, који није био свештеник. Отац му је променио презиме да би смањио притисак обреновићевске власти на њихову породицу оријентисану ка Карађорђевићима. Бранислав је основну школу похађао у Убу, а након тога похађао је ваљевску нижу гимназију. Ту је морао да послужује у кући рођака, ваљевског проте, али због тих послова није више бриљирао у школи. Од 1890. похађао је Прву гимназију у Београду и издржавао се од приватних часова. У вишој гимназији бриљирао је у почетку у математици, а касније у физици и филозофији. У 8. разреду проучавао је озбиљнија филозофска дела. Гимназију је завршио 1894. Одлучио је да прихвати стипендију тамнавског среза за студиј медицине у Бечу са намером да у слободно време студира филозофију. У Беч је стигао октобра 1894, пре него што му је одобрена стипендија, па је пет месеци позајмљивао новац. Током прва два семестра похађао је студиј медицине, а у Универзитетској библиотеци је проучавао велика филозофска дела. Вежбе на медицини запустио је у трећем семестру и посветио се заснивању свог филозофског система. Током 4. семестра уписао се на Филозофски факултет у Лајпцигу. Стипендију је изгубио у 5. семестру, па је од јесени 1896. једно време студирао филозофију живећи од уштеђевине и позајмица. У Лајпцигу се упознао са нишким владиком Никанором Ружичићем, коме је давао часове из немачког. Почетком 1897. објавио је први филозофски рад о онтолошком доказу постојања апсолута, а владика му је онда код министра просвете Андре Николића испословао стипендију за студиј филозофије. У Лајпцигу је новембра 1897. дипломирао филозофију, а само два дана након тога предао је рукопис дисертације, па је докторирао јануара 1898.

Професор филозофије
По повратку у Београд маја 1898. тражио је место доцента на Великој школи, али док се чекало његово постављање привремено је био учитељ у Првој београдској гимназији. Постављен је новембра 1898. за доцента Велике школе, јуна 1899. за ванредног професора, а априла 1903. за редовног професора. Приликом трансформације Велике школе у универзитет постављен је за ванредног професора, што га је јако увредило. Често је студијски боравио у иностранству. Много пута путовао је у Берлин код филозофа Едуарда Хартмана, кога је сматрао значајним за свој филозофски систем. Своје главно дело Принципи метафизике I и II издао је 1904—1911. у Хајделбергу. На почетку Првог светског рата био је ратни дописник српског прес бироа. Након повлачења крајем 1915. стигао је преко Албаније и Драча у Италију и Рим, у коме је боравио четири месеца. Једно краће време провео је у Швајцарској и Француској, а од септембра 1916. до априла 1919. боравио је у Лондону. У Лондону се често састајао са Бертрандом Раселом, који га је сматрао јединим југословенским филозофом тога времена и поредио га је са античким филозофима. У то време са Чедомиљом Мијатовићем и владиком Николајем Велимировићем преводио је Теорију природне филозофије Руђера Бошковића.

Филозофски систем целокупног људског знања
По повратку у Београд изабран је 1919. за редовног професора. Године 1921. Петронијевић је постао редован члан Српске краљевске академије. Велики део времена провео је на одсуству по страним библиотекама и на студијском раду. Иван Ђаја је за њега тврдио да је најученији члан Српске академије наука истичући при том његово многострано интересовање за разне науке и то да је могао да разуме рад математичара, физичара, биолога, астронома, палеонтолога. Основао је октобра 1938. године Српско филозофско друштво и био је изабран за првог председника друштва. Око 1935. одлучио је да почне писање 3. свеске Принципа метафизике, али пре тога је на француском одлучио да објави резиме својих дотадашњих радова и да следећи Аристотела пружи скицу целокупног људског знања. То дело објавио је 1937, а људско знање је поделио на метафизичку, прелазну и емпиријску сферу и на 20 области. Поред тога изложио је и 53 главна резултата, попут гносеолошке доктрине објективног идеализма. За време Другог светског рата написао је сажетак свог система Мој филозофски систем, а то дело објављено је тек 1983. Приликом бомбардовања Београда изгорели су неки његови рукописи и књиге, а приликом повлачења из Београда Немци су запалили зграду Новог универзитета и тада је изгорео његов кабинет са библиотеком и рукописима.

Петронијевићева филозофија
Као филозоф он је био првенствено метафизичар. Сматрао је да метафизика превазилази науку, пошто поред науке тј. емпиријске стварности обухвата и ону надемпиријску. Петронијевић је научним чињеницама покушавао да потврди своју филозофију, па је градио филозофски систем, који је потврђивао научним чињеницама. Материјализам и науку је сматрао помоћним средствима за метафизику.

Основу филозофије налази код Лајбница, кога је сматрао највећим мислиоцем свих времена, пошто је решио проблем свођења материје на несвесан дух. Петронијевићев филозофски систем изложен у делима Принципи метафизике I и II био је доста компликован, па га је понекад зависно од области називао као гносеологију или као метафизику. Метафизиком је сматрао цели свој филозофски систем, али понајвише се то односило на његову гносеологију и онтологију. Теорију простора заснивао је на новој геометрији. Метафизику је настојао да заснује на искуству, тј. на емпиријском систематском знању о свету и човеку.

Филозофија природних наука
По Петронијевићевом космогонско-космолошком развоју света светски организам се развио из метафизичког ембриона света и постоје два стадија. У статичном стадију свет је просторно нераширен духовни свет без материјалних тела, а у другом стадију је динамичан, просторно раширен материјални свет. Претпостављао је да се прелази из једног света у други. У време Петронијевићеве тезе о тренутачном настанку свемира и преласку из једног у други стадиј још није постојала хипотеза Великог праска. Петронијевић је 1919. и 1920. систематизовао излагања белгијског палеонтолога Л. Долоа о закону неповратне еволуције. Током 1919. формулисао је закон некорелативне еволуције. У Паризу је 1921. објављена његова књига Универзална еволуција, у којој је изнео синтезу неорганске и органске природе за време еволуције. У тој књизи сакупио је и систематизовао 55 закона органске еволуције.

Палеонтолошко откриће и природне науке
У Лондону се за време Првог светског рата посветио проучавању праптице археоптерикс, па су уз помоћ његових сугестија откривени остаци непознатих делова скелета. Након лондонског проучавао је берлински пример праптице и на основу разлика у скелету закључио је да се та два примерка разликују, па је за берлински примерак је 1921. предложио да се сматра новим родом археорнис. Не само да је дошао до тога закључка, него је лондонски фосил сматрао предком ратита, а берлински претком карината. Показало се касније да се ипак не ради о новој врсти, али Петронијевићева запажања су била веома битна за палеонтологију. Петронијевићеве палеонтолошке интерпретације постале су саставни део уџбеника из палеонтологије, а исто тако ушле су у енциклопедије и лексиконе. Поред проучавања археоптерикса бавио се и фосилним остатцима кичмењака, па је решавао битне проблеме порекла екстремитета код тетрапода, порекла сисара, филогеније птеросаура и филогеније сурлаша. Сваки такав решени проблем представљао је ново откриће. Посебно се посветио упоредној анатомији мозга сисара.

Математика
Као филозоф био је метафизичар, али и логичар и занимала га је математика. Када је пред крај живота саставио преглед својих главних резултата у свим пољима дискретна геометрија је била веома значајна. Од прве свеске Принципа метафизике једна четвртина је математички додатак Принципи нове геометрије. За време решавања метафизичких проблема света показало му се нужним да преобликује геометрију. Дошао је до закључака о постојању дискретнога коначнога простора нееуклидске геометрије Међутим Петронијевићева дискретна геометрија још увек није проучена са математичког стајалишта. Бавио се и нееуклидском геометријом, па је превео Лобачевскога и пропратио га великим бројем напомена и разрада доказа.

Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја свих времена. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.

Одабрана дела
Едуард Хартман. Живот и филозофија. Београд, 1907. стр. 43
Историја новије филозофије. I део од Ренесансе до Канта. Београд, 1922. стр. 389
О слободи воље, моралној и кривичној одговорности. Београд, 1906. стр. 178+1
Основи емпириске психологије. Београд, 1910. стр. 318
Основи емпириске психологије. II изд. Књ. I-III. Београд, 1923-6. стр. 12+172
Основи теорије сазнања са 19 сл. у тексту. Београд, 1923. стр. 187
Спиритизам. Београд, 1900. стр. 74
Филозофија у „Горском Вијенцу“ Н. Сад, 1908. стр. 60
Фридрих Ниче. Н. Сад, 1902. стр. 99
Хегел и Хартман. Београд, 1924. стр. 151
Чланци и студије. Књ. I-III. Београд, 1913-22.
Чланци и студије. Нова серија. Београд, 1932. стр. 1932
Шопенхауер, Ниче и Спенсер. Београд, 1922. стр. 316
Принципи метафизике - I, II, Београд, 1998.
Академик
Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 3. II 1906. до 3. II 1910, када је узета на знање његова оставка на звање дописног члана. Прави је члан (Академије философских наука) од 16. II 1920. Секретар је Академије философских наука Српске краљевске академије од 6. III 1932. до 7. III 1933. Приступна беседа: Закон корелације и некорелативно развиће. Проглашен је 2. I 1921. (Српска краљевска академија Год. 29 (1920) 102–111). Редовни је члан Српске академије наука (Одељења природно-математичких наука ) од 22. III 1948.

Уплату треба обавити на Пошти, на мој број телефона (ПостНет),који ће купац добити од Купинда, након извршене куповине. Уплаћује се цена књиге + трошкови поштарине (најчешће шаљем као `препоручену тисковину`, јер пошиљка стигне за исто време као и код `брзе поште`, а јефтиније је. Наравно,поштоваћу жељу купца који инсистира на неком другом виду слања.)
Пошиљку шаљем, након проверене уплате, у најкраћем року.
НЕ ШАЉЕМ ВАН СРБИЈЕ.
Лично преузимање се односи на реон Грбавице, код Лиманске пијаце. Ако сам у могућности, прихватићу и другу локацију.

Predmet: 67695885
Бранислав Петронијевић: МЕТАФИЗИЧКЕ РАСПРАВЕ
Издавач: ИЗДАВАЧКА КЊИЖАРНИЦА ЗОРАНА СТОЈАНОВИЋА, Сремски Карловци, 1991.год.
Меки повез, 257 страна, ћирилица.
Одлично очувано.
`Бранислав Петронијевић
Бранислав Петронијевић (Совљак код Уба, 6. април 1875 — Београд, 4. март 1954), српски филозоф, математичар и палеонтолог, доктор филозофије, професор универзитета (Београд).

Школовање
Бранислав Петронијевић је рођен 25. марта/6. априла 1875. године у Совљаку код Уба. Породица његовог оца пореклом је из Црне Горе. Рођен је као друго од једанаесторо деце. Унук је протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац Марко Јеремић, богослов, који није био свештеник. Отац му је променио презиме да би смањио притисак обреновићевске власти на њихову породицу оријентисану ка Карађорђевићима. Бранислав је основну школу похађао у Убу, а након тога похађао је ваљевску нижу гимназију. Ту је морао да послужује у кући рођака, ваљевског проте, али због тих послова није више бриљирао у школи. Од 1890. похађао је Прву гимназију у Београду и издржавао се од приватних часова. У вишој гимназији бриљирао је у почетку у математици, а касније у физици и филозофији. У 8. разреду проучавао је озбиљнија филозофска дела. Гимназију је завршио 1894. Одлучио је да прихвати стипендију тамнавског среза за студиј медицине у Бечу са намером да у слободно време студира филозофију. У Беч је стигао октобра 1894, пре него што му је одобрена стипендија, па је пет месеци позајмљивао новац. Током прва два семестра похађао је студиј медицине, а у Универзитетској библиотеци је проучавао велика филозофска дела. Вежбе на медицини запустио је у трећем семестру и посветио се заснивању свог филозофског система. Током 4. семестра уписао се на Филозофски факултет у Лајпцигу. Стипендију је изгубио у 5. семестру, па је од јесени 1896. једно време студирао филозофију живећи од уштеђевине и позајмица. У Лајпцигу се упознао са нишким владиком Никанором Ружичићем, коме је давао часове из немачког. Почетком 1897. објавио је први филозофски рад о онтолошком доказу постојања апсолута, а владика му је онда код министра просвете Андре Николића испословао стипендију за студиј филозофије. У Лајпцигу је новембра 1897. дипломирао филозофију, а само два дана након тога предао је рукопис дисертације, па је докторирао јануара 1898.

Професор филозофије
По повратку у Београд маја 1898. тражио је место доцента на Великој школи, али док се чекало његово постављање привремено је био учитељ у Првој београдској гимназији. Постављен је новембра 1898. за доцента Велике школе, јуна 1899. за ванредног професора, а априла 1903. за редовног професора. Приликом трансформације Велике школе у универзитет постављен је за ванредног професора, што га је јако увредило. Често је студијски боравио у иностранству. Много пута путовао је у Берлин код филозофа Едуарда Хартмана, кога је сматрао значајним за свој филозофски систем. Своје главно дело Принципи метафизике I и II издао је 1904—1911. у Хајделбергу. На почетку Првог светског рата био је ратни дописник српског прес бироа. Након повлачења крајем 1915. стигао је преко Албаније и Драча у Италију и Рим, у коме је боравио четири месеца. Једно краће време провео је у Швајцарској и Француској, а од септембра 1916. до априла 1919. боравио је у Лондону. У Лондону се често састајао са Бертрандом Раселом, који га је сматрао јединим југословенским филозофом тога времена и поредио га је са античким филозофима. У то време са Чедомиљом Мијатовићем и владиком Николајем Велимировићем преводио је Теорију природне филозофије Руђера Бошковића.

Филозофски систем целокупног људског знања
По повратку у Београд изабран је 1919. за редовног професора. Године 1921. Петронијевић је постао редован члан Српске краљевске академије. Велики део времена провео је на одсуству по страним библиотекама и на студијском раду. Иван Ђаја је за њега тврдио да је најученији члан Српске академије наука истичући при том његово многострано интересовање за разне науке и то да је могао да разуме рад математичара, физичара, биолога, астронома, палеонтолога. Основао је октобра 1938. године Српско филозофско друштво и био је изабран за првог председника друштва. Око 1935. одлучио је да почне писање 3. свеске Принципа метафизике, али пре тога је на француском одлучио да објави резиме својих дотадашњих радова и да следећи Аристотела пружи скицу целокупног људског знања. То дело објавио је 1937, а људско знање је поделио на метафизичку, прелазну и емпиријску сферу и на 20 области. Поред тога изложио је и 53 главна резултата, попут гносеолошке доктрине објективног идеализма. За време Другог светског рата написао је сажетак свог система Мој филозофски систем, а то дело објављено је тек 1983. Приликом бомбардовања Београда изгорели су неки његови рукописи и књиге, а приликом повлачења из Београда Немци су запалили зграду Новог универзитета и тада је изгорео његов кабинет са библиотеком и рукописима.

Петронијевићева филозофија
Као филозоф он је био првенствено метафизичар. Сматрао је да метафизика превазилази науку, пошто поред науке тј. емпиријске стварности обухвата и ону надемпиријску. Петронијевић је научним чињеницама покушавао да потврди своју филозофију, па је градио филозофски систем, који је потврђивао научним чињеницама. Материјализам и науку је сматрао помоћним средствима за метафизику.

Основу филозофије налази код Лајбница, кога је сматрао највећим мислиоцем свих времена, пошто је решио проблем свођења материје на несвесан дух. Петронијевићев филозофски систем изложен у делима Принципи метафизике I и II био је доста компликован, па га је понекад зависно од области називао као гносеологију или као метафизику. Метафизиком је сматрао цели свој филозофски систем, али понајвише се то односило на његову гносеологију и онтологију. Теорију простора заснивао је на новој геометрији. Метафизику је настојао да заснује на искуству, тј. на емпиријском систематском знању о свету и човеку.

Филозофија природних наука
По Петронијевићевом космогонско-космолошком развоју света светски организам се развио из метафизичког ембриона света и постоје два стадија. У статичном стадију свет је просторно нераширен духовни свет без материјалних тела, а у другом стадију је динамичан, просторно раширен материјални свет. Претпостављао је да се прелази из једног света у други. У време Петронијевићеве тезе о тренутачном настанку свемира и преласку из једног у други стадиј још није постојала хипотеза Великог праска. Петронијевић је 1919. и 1920. систематизовао излагања белгијског палеонтолога Л. Долоа о закону неповратне еволуције. Током 1919. формулисао је закон некорелативне еволуције. У Паризу је 1921. објављена његова књига Универзална еволуција, у којој је изнео синтезу неорганске и органске природе за време еволуције. У тој књизи сакупио је и систематизовао 55 закона органске еволуције.

Палеонтолошко откриће и природне науке
У Лондону се за време Првог светског рата посветио проучавању праптице археоптерикс, па су уз помоћ његових сугестија откривени остаци непознатих делова скелета. Након лондонског проучавао је берлински пример праптице и на основу разлика у скелету закључио је да се та два примерка разликују, па је за берлински примерак је 1921. предложио да се сматра новим родом археорнис. Не само да је дошао до тога закључка, него је лондонски фосил сматрао предком ратита, а берлински претком карината. Показало се касније да се ипак не ради о новој врсти, али Петронијевићева запажања су била веома битна за палеонтологију. Петронијевићеве палеонтолошке интерпретације постале су саставни део уџбеника из палеонтологије, а исто тако ушле су у енциклопедије и лексиконе. Поред проучавања археоптерикса бавио се и фосилним остатцима кичмењака, па је решавао битне проблеме порекла екстремитета код тетрапода, порекла сисара, филогеније птеросаура и филогеније сурлаша. Сваки такав решени проблем представљао је ново откриће. Посебно се посветио упоредној анатомији мозга сисара.

Математика
Као филозоф био је метафизичар, али и логичар и занимала га је математика. Када је пред крај живота саставио преглед својих главних резултата у свим пољима дискретна геометрија је била веома значајна. Од прве свеске Принципа метафизике једна четвртина је математички додатак Принципи нове геометрије. За време решавања метафизичких проблема света показало му се нужним да преобликује геометрију. Дошао је до закључака о постојању дискретнога коначнога простора нееуклидске геометрије Међутим Петронијевићева дискретна геометрија још увек није проучена са математичког стајалишта. Бавио се и нееуклидском геометријом, па је превео Лобачевскога и пропратио га великим бројем напомена и разрада доказа.

Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја свих времена. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.

Одабрана дела
Едуард Хартман. Живот и филозофија. Београд, 1907. стр. 43
Историја новије филозофије. I део од Ренесансе до Канта. Београд, 1922. стр. 389
О слободи воље, моралној и кривичној одговорности. Београд, 1906. стр. 178+1
Основи емпириске психологије. Београд, 1910. стр. 318
Основи емпириске психологије. II изд. Књ. I-III. Београд, 1923-6. стр. 12+172
Основи теорије сазнања са 19 сл. у тексту. Београд, 1923. стр. 187
Спиритизам. Београд, 1900. стр. 74
Филозофија у „Горском Вијенцу“ Н. Сад, 1908. стр. 60
Фридрих Ниче. Н. Сад, 1902. стр. 99
Хегел и Хартман. Београд, 1924. стр. 151
Чланци и студије. Књ. I-III. Београд, 1913-22.
Чланци и студије. Нова серија. Београд, 1932. стр. 1932
Шопенхауер, Ниче и Спенсер. Београд, 1922. стр. 316
Принципи метафизике - I, II, Београд, 1998.
Академик
Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 3. II 1906. до 3. II 1910, када је узета на знање његова оставка на звање дописног члана. Прави је члан (Академије философских наука) од 16. II 1920. Секретар је Академије философских наука Српске краљевске академије од 6. III 1932. до 7. III 1933. Приступна беседа: Закон корелације и некорелативно развиће. Проглашен је 2. I 1921. (Српска краљевска академија Год. 29 (1920) 102–111). Редовни је члан Српске академије наука (Одељења природно-математичких наука ) од 22. III 1948.
67695885 Branislav Petronijević: METAFIZIČKE RASPRAVE

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.