ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K140
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u odlicnom stanju!

Zigmunt Bauman (polj. Zygmunt Bauman; Poznanj 19. novembar 1925 — Lids, 9. januar 2017) bio je poljski sociolog. Živeo je u Engleskoj od 1971. godine nakon što su proterani iz Poljske od strane anti-semitskih kampanja projektovanih od strane komunističke vlasti. Bauman, profesor emeritus iz sociologije na univerzitetu u Lidsu, je jedan od najvećih svetskih eminentnih društvenih teoretičara koji pišu o pitanjima kao što su različite modernosti i holokaust, postmoderne potrošnje i tečne modernosti.

Zigmunt Bauman je rođen u poljsko-jevrejski porodici u Poznanju, Poljska. Kada je Poljska napadnuta od strane nacista 1939. godine njegova porodica je pobegla u pravcu istoka u Sovjetski Savez. Bauman kao član u Sovjetski kontrolisanoj Prvoj poljskom armijom, radi kao politički instruktor obrazovanja. Učestvovao je u borbama kod Kolberga (sada Kolobžeg) i Berlinu. U maju 1945. godine dodeljeno mu je odlikovanje Vojni krst iz Valora.

Prema Institutu za nacionalna sećanja, od 1945. do 1953. Bauman je politički oficir u unutrašnjoj bezbednosti korpusa (KBV), vojne [2]jedinice formirane u borbi protiv ukrajinskih nacionalističkih pobunjenika i dela ostataka Poljske domovinske armije.

Dalje, Bauman je radio kao doušnik za vojne obaveštajne službe od 1945. do 1948. Međutim, priroda i obim njegove saradnje ostaju nepoznati, kao i tačne okolnosti pod kojima je ukinuta.[2]

U intervjuu u The Guardian, Bauman, potvrdio da je bio posvećeni komunista tokom i posle Drugog svetskog rata i nikada nije krio tajnu o tome. Priznao je, međutim, da je ulazak u vojnu obaveštajnu službu sa 19 godina bila greška iako je imao `dosadan` kancelarijski posao i ne seća se informisanja o svakome.[3]

Dok je služio u UBK, Bauman je prvo studirao sociologiju na akademiji društvenih nauka u Varšavi. Kasnije je otišao da studira filozofiju na Univerzitetu u Varšavi - ​​sociologija je privremeno povučena iz Poljskog nastavnog plana i programa kao i njegovi učitelji u Varšavi Stanisłava Ossovski i Julian Hochfeld.[traži se izvor]

U UBK, Bauman je porastao u čin majora kada je iznenada nečasno otpušten 1953. godine, nakon što je njegov otac prišao izraelskoj ambasadi u Varšavi sa ciljem da emigrira u Izrael. Kako Bauman nije delio cionističke tendencije svog oca i bio je zaista snažno protiv cionista, njegovo otpuštanje izazvalo strogo, mada privremeno otuđenje od svog oca. Tokom perioda nezaposlenosti koja je usledila, magistrirao je i 1954. je postao predavač na Univerzitetu u Varšavi, gde je ostao do 1968. godine.

Suočeni sa sve većim politički pritiskom i antisemitske kampanje koju je predvodio Mieczisłav Moczar, načelnik Poljske komunističke tajne policije, Bauman se odrekao članstva u upravnom odboru Poljske ujedinjene radničke partije u januaru 1968. Sa Martovskim događajima 1968, anti-seministička kampanja je kulminirala u čistke i dovela najveći broj preostalog stanovništva jevrejskog porekla i mnoge intelektualce koji su pali u nemilost komunističke vlade.[traži se izvor]Bauman, koji je izgubio svoju katedrz na Univerzitetu u Varšavi, je među njima.[traži se izvor]Pošto je morao da odustane od poljskog državljanstva da bi mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju, prvo je otišao u Izrael da predaje na Univerzitetu Tel Aviva, pre prihvatanja katedre za sociologiju na Univerzitetu u Lidsu, gde je povremeno takođe služio kao šef odeljenja. Od tada, je objavljivao gotovo isključivo na engleskom jeziku, svom trećem jeziku, a njegov ugled je eksponencijalno porastao. I zaista, do kraja 1990-ih, Bauman je izvršio značajan uticaj na anti ili alter-globalizacijski pokret.

U 2011 intervjuu u važnom poljskom nedeljniku `Politika` Bauman je kritikovao cionizam i Izrael, rekavši da Izrael nije zainteresovan za mir i da je `iskoristio holokaust da legitimiše nesavesna dela.` On je uporedio izraelsku Zapadnu obalu sa zidovima Varšavskog geta gde je stotine hiljada Jevreja umrlo u holokaustu. Izraelski ambasador u Varšavi, Zvi Baru, naziva Baumanove komentare `poluistinom` i `neosnovanom generalizacijom.`[4]

Bauman je bio oženjen za spisateljicu Janinu Levinson (umrla je 29. decembra 2009. godine u [5]Leedsu) i imao je tri kćerke, slikarku Lidiu Bauman, arhitektu Irenu Bauman, profesorku matematike obrazovanja Anu Sfard. Izraelski advokat za građanska prava Majkl Sfard je njegov unuk.

Rad
Baumanovi objavljeni radovi prostiru se na 57 knjiga i preko stotinu članaka. [6] Većina od njih bavi se nizom zajedničkih tema, među kojima su globalizacija, modernost i postmodernizam, konzumerizam, i moral.

Rani radovi
Najranija Baumanova objavljivanja na engleskom jeziku je studija britanskog radničkog pokreta i njen odnos prema klasi i socijalnog raslojavanja, prvobitno objavljen u Poljskoj 1960. [7] On je nastavio da objavljuje na temu klase i društvenih sukoba do ranih 1980-ih, sa svojom poslednjom knjigom na tu temu Memorije klase. [8] U svojim kasnijim knjigama se ne bavi pitanjima klase direktno, on nastavlja da se predstavlja kao socijalista i nikada nije odbacio Marksizam u potpunosti. [9] Marksistički teoretičar Antonio Gramši posebno je ostavio dubok uticaj na njega.

Modernost i racionalnost
U kasnim 1980-ih i ranim 1990-ih Bauman je objavio veliki broj knjiga koje su se bavile odnosom između modernosti,[10] birokratije, racionalnosti i socijalne isključenosti. Bauman je posle Frojda, došao je da vidi evropsku modernost kao kompromis; Evropsko društvo, tvrdio je, pristalo je da se odrekne nivoa slobode kako bi dobili prednost povećane individualne bezbednosti. Bauman tvrdi da modernost, gde je kasnije tvrdio njen `čvrst` oblik, je umešana u uklanjanje nepoznanica i nesigurnosti; je uključena u kontrolu nad prirodom, hijerarhijsku birokratiju, pravila i propise, kontrolu i kategorizaciju - od kojih su svi pokušali da postepeno uklone lične nesigurnosti, napravila da haotični aspekti ljudskog života izgledaju dobro uređeni i poznati.

Zatim, preko nekoliko knjiga, Bauman je počeo da razvija stav da takvi napori reda odluka nikada ne uspevaju da postignu željene rezultate. Kada život postane organizovan u poznate i kontrolisane kategorije, tvrdio je, uvek postoje društvene grupe koje ne mogu da se primenjuju, koje ne mogu da se odvoje i kontrolišu. U svojoj knjizi Modernizam i ambivalencija Bauman je počeo da teorijski objašnjava takve neodređene osobe uvođenjem alegorijske figure `stranca`. Oslanjanjem na sociologiju Georga Simmela i filozofiju Žaka Deridea, Bauman je počeo da o strancu kao o osobi koja je prisutna još kao nepoznata, društvo je neodlučivo.

U Modernizam i ambivalencija. Bauman je pokušao da uzme u obzir različite pristupe modernog društva prilikom usvajanja stranca. On je tvrdio da je, s jedne strane, čudno i nepoznato da u potrošačko-orijentisanoj ekonomiji je uvek primamljiva; u različitim stilovima hrane, različitim modama i u turizmu moguće je da iskuse privlačnost onoga što je nepoznato. Ipak, ova čudnost takođe ima veću negativnu stranu. Stranac, jer se njim ne može kontrolisati i ne može mu se naređivati je uvek objekat straha; on je potencijalni pljačkaš, osoba izvan granica društva je neko ko stalno preti.

Najpoznatija Baumanova knjiga, Modernizam i holokaust, predstavlja pokušaj da se da pun obzir opasnosti od ove vrste strahova. Oslanjajući se na knjigu Hane Arent i Teodore Adorno o totalitarizmu i prosvetiteljstva, Bauman je razvio argument da holokaust ne treba smatrati samo kao događaj u jevrejskoj istoriji, niti kao regresija od pre-modernog varvarstva. Umesto toga, on je tvrdio, da holokaust treba posmatrati kao duboko povezan sa modernošću i njenim naporima reda odluka. Procesna racionalnost, podela rada u manje i manje zadatake, taksonomska kategorizacija različitih vrsta, i tendencija da se vide sledeća pravila kao moralno dobro su odigrali svoju ulogu u nestanku holokausta. I tvrdio je da iz tog razloga moderna društva nisu u potpunosti primili lekcije holokausta; to se generalno posmatra za korišćenje Baumanove metafore-kao slika visi na zidu, nudeći nekoliko lekcija.

U Baumanovoj analizi su Jevreji postali `Stranci` par ekselans u Evropi; Konačno rešenje je zamišljeno njega kao ekstremni primer pokušaja od strane društva da naplatimo neprijatne i neodređene elemente koje postoje unutar njih. [11]Bauman je kao i filozof Giorgio Agamben, tvrdio da su isti procesi isključenosti koji su na radu u holokaustu mogli i do neke mere, ipak doći u igru danas.

Postmodernizam i konzumerizam
U sredini kasnih 1990-ih, Bauman je počeo istraživanje postmodernizma i konzumerizma. [12] On je obrazložio da se pomak desio u modernom društvu u drugoj polovini 20. veka; da je promenjen iz društva proizvođača u društvo potrošača. Prema Baumanu, ova promena je preokrenula Frojdov `moderni `kompromis-tj od bezbednosti se odustalo kako bi se uživali u većoj slobodi, sloboda kupovine, potrošnje, i uživanja u životu. U svojim knjigama u 1990 Bauman je pisalo o ovoj promeni kao o pomaku od `modernosti` ka `post-modernosti`. Od početka novog milenijuma, njegove knjige su pokušale da izbegnu konfuziju koja okružuje termin `postmodernizma` koristeći metaforu `tečnosti` modernosti. U svojim knjigama o modernoj potrošnji Bauman i dalje piše o istim neizvesnostima koju je prikazivao u svojim spisima o `tečnoj` modernosti; ali u ovim knjigama piše o ovim strahovima koji su više rašireni i teže ih je prikovati. Zaista, oni su `tečni strahovi`, što znači strahovi oko pedofilije, na primer, koji su amorfna i nemaju lako identifikovani referent.[13]

Nagrade i priznanja
Baumanu je dodeljena Evropska Amalfi nagrada za sociologiju i društvene nauke 1992. i Theodor W. Adorno Award grada Frankfurta 1998. On je nagrađen 2010. godine, zajedno sa Alenom Turenom, the Príncipe de Asturias nagradu za komunikacije i humanističke nauke.[14]

Univerzitet u Lidsu je pokrenuo Baumanov institut u okviru svoje Škole za sociologiju i socijalne politike u Baumanovu čast u septembru 2010. godine.[15]

`Univerzitet Donja Šlezija`, mala neprofitna institucija visokog obrazovanja u Donjoj Šleziji, Poljskoj,[16] planirala je da nagradi Baumana počasnim doktoratom u oktobru 2013. Međutim, kao reakcija na veliki antikomunizam i šta Baumanove pristalice tvrde ` antisemitizam` diglo je veliku uzbunu protiv njega, na kraju je odbio nagradu.[17][18]

Zamerka
U 2014, Piter Volš, doktorand na Univerzitetu u Kembridžu, Velika Britanija je optužila Baumana za plagiranje iz nekoliko sajtova, uključujući Vikipediju u svojoj knjizi pod naslovom Da li Bogatstvo od retkih Iskoristite sve nas? (2013). U svojoj knjizi Bauman je kopirano doslovno stavove od Vikipedija članke o sporoj hrani i stabilnog stanja ekonomije, zajedno sa svojom bibliografijom, bez pripisujućih izvora, autora ili činjenica da su kopirali iz Vikipedije. On je takođe kopirao stav iz članka o zlatnom rukovanju, ali ovaj citat je pravilno pripisan Vikipediji.[19]

U odgovoru Bauman je predložio da `poslušnost` da su `tehnička` pravila nepotrebna, i da on `ni jednom nije uspeo da prizna autorstvo ideja ili koncepata koje sam rasporedio, ili što sam inspirisao one koje sam skovao`. Detaljna kritika Valša i Dejvida Lemana od strane Breda Evansa i Henrija A. Girouka primećuje: `Ova optužba protiv Bauman je zaista vredna prezira. To je reakcionarna ideološka kritika prerušena kao proslava metode i odbrane zadnjih vrata od sterilnog empirizma i kulture pozitivizma. Ovo je govor koji garantuje podatke, korelacije i performanse, dok izbegavajući suštinska pitanjima o socijalnim problemima i moći.