ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K48
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

Nicos Poulantzas
KLASE U SAVREMENOM KAPITALIZMU-Nikos Pulancas
Biblioteka SAZVEŽĐA
Nolit, Beograd 1978.
mek povez, strana 379

Nikos Pulancas (grč. Νίκος Πουλαντζάς; 21. septembar 1936 – 3. oktobar 1979) bio je grčko-francuski marksista i politički sociolog. Tokom 70-tih, Pulancas je bio poznat, zajedno sa Luijem Altuserom, kao vodeći strukturalni marksista i, dok je u početku bio lenjinista, kasnije postaje predstavnik evrokomunizma. On je najpoznatiji zbog svog teoretskog rada o državi, ali je takođe dao marksističke doprinose analizi fašizma, društvene klase u savremenom svetu, i kolapsu diktatorstva u južnoj Evropi tokom 70-tih (npr., Frankova vladavina u Španiji, Salazarova u Portugalu i Papadopulosova u Grčkoj).


Pulancas je studirao pravo u Grčkoj, preselio se u Francusku gde je doktorirao filozofiju pravnih nauka. Predavao je sociologijuna Vensanovom univerzitetu u Sen-Deniju od 1968. sve do svoje smrti. Bio je oženjen za francusku književnicu Eni Lekler i imao je jednu ćerku. Počinio je samoubistvo 1979. skočivši sa prozora prijateljevog stana u Parizu. [1]

Teorija države
Pulancasova teorija države reagovala je na ono šta je on video kao pojednostavljeno razumevanje unutar Marksizma. Pulancas je kapitaliste video kao previše fokusirane na kratkotrajan i individualan profit, radije nego na održavanje snage društva u celini. Smatrao je da kapitalisti koriste snagu države za svoj interes. Pulancas je tvrdio da je država, iako relativno nezavisna od kapitalističke klase, ipak funkcioniše u korist kapitalističkog društva i samim tim kapitalisti profitiraju. Zapravo se fokusirao na kako je prethodno uspostavljeni poredak, kao što je kapitalizam, može da koegzistira sa socijalnom socijalnom stabilnošću, posebno se osvrćući na nacionalizam kao vid prevazilaženja razlika u kapitalističkom društvu. Pulancas je dosta uticao na marksistu, Boba Džesopa.

Pulancas je tvrdio da suzbijanje pokreta potlačenih nije jedina funkcija države. U toliko pre, državna vlast bi morala da pribavi saglasnost potlačenih. To radi pomoću klasnih alijansi, u kojima dominantna grupa stvara alijansu sa podređenim grupama, kao način u kome pridobija njihov pristanak. U njegovom kasnijem radu, Pulancas je analizirao ulogu sloja koji je nazvao `nova sitna buržoazija`. Uloga `nove sitne buržoazije` je učvršćivanje hegemonije vladajućeg sloja, kao i podrivanje proletarijata da se sam organizuje. Fragmentacija(neki bi rekli i smrt) klasnog sistema je za Pulancasa najbitnija karakteristika kasnog kapitalizma. Najbolji primer ovoga je viđen u analizi `Novog dogovora` u SAD-u. Američka vladajuća klasa, pristavši na neke od zahteva proletarijata( npr. minimalna plata, zakon o radu...), pomoglo je u cementiranju alijanse između proletarijata i određene frakcije kapitalista i države. Ovo je bilo neophodno kako bi kapitalizam nastavio da postoji, vladajući sloj je jednostavno potisnuo pokrete i izbegao davanje ustupaka, koji su mogli dovesti do socijalnih revolucija.

Nasleđe
Pulancas je pružio nijansiranu analizu strukture društva u eri internacionalizacije proizvođačkih sistema ( danas ` globalizacija`). Takođe, postavljajući analizu društva u centar političke analize, Pulancas nas podseća da su teoretičari politički agenti i da po nalozima političkog sveta podržavaju trenutnu ideologiju.