Godina izdanja: 2024
ISBN: 978-86-80880-45-7
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

DRAGIŠA MILOSAVLJEVIĆ

ČUVARI NASLEĐA - osaćanske pripovesti

Fotografije - Dragiša Milosavljević, Zoran Domanović

Izdavač - Narodni muzej `Užice`, Užice

Godina - 2024

278 strana

25 cm

ISBN - 978-86-80880-45-7

Povez - Tvrd

Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja



SADRŽAJ:
Povodi
Svedočenja i priče o Osaćanima
Ispovest iscelitelja iz Voljavče
Svaki početak samo je bolno sećanje
Ispraćaj u majstoriju
Stećci iz Klotijevca
Živkovići iz Gaja u Pećima
Priča o zarđalom ekseru
Graditeljska sudbina majstora Jova Divljake
Stvarnost i čudesa neimara Jova Divljake
Pripovest preduzimača Radoja Sonjanina
Grad Zvornik i požar u Zvorniku
Kaliman-vojvoda iz Kalimanića
Sudbina lepotom obasjanih kuća
Gradnja škole u Zelinju
O tajnom jeziku banjačkom
Hronike i predanja o Crkvi Sv. Ilije u Mačkatu
Majstor Lazar iz Štrbaca
Pripovesti o onostranom
Gradnja i izdaja gradova - istorija i predanje
Neimari i večne kuće
Mileševa - poslednja stradanja i obnove
Tragika i tuga poslednje bosanske kraljice Katarine: predanja, legende i faktografija
Kraljica Katarina Kosača-Kotromanić: graditelj, čuvar nasleđa i humanista
Umesto zaključka
O autoru


`Fenomen predanja pripada tradiciji i vrednostima iz prošlosti koje možda baš zbog toga dobijaju na značaju, kao što se zbog običaja koji čile, ili su na ivici zaborava, ponekad ispusti i suza. Ne mogu se i ne smeju se prepustiti zaboravu dela onih koji su sa naših prostora ponikli, a kojima su imena odavno zaboravljena. Ako su im magle prekrile imena, nisu prekrile njihova dela. Ona traju i, kažu, trajaće i kad nas ne bude... Ako i nema pripovedača, opstaće pripovesti, one nemušte i glasne, tajnovite i skrivene. Neće biti zaboravljene molitve izgovorene precima, drveću, lišću, pticama i nakrivljenim kućama koje odavno čame i čekaju majstore da im vrata i sleMenjače krovova poprave.

Odavno se veruje da usmena predanja izranjaju iz nekog starog, lepog drvenog sanduka, u kome su naše bake i majke ljubomorno čuvale ne samo skupoceno ruho, nakit i bisere iz mladosti, već i uspomene, neznane i nikad nikome nekazane. Ali tajne se, ipak, nekim neznanim povodom, s vremenom odgonetnu ili iščitaju iz one čudesne, tajnovite knjige s tankim koricama... A možda i neko iz naroda u dugim zimskim noćima nasluti nepoznanice i tajne i prenese ih drugima da bi i oni, nešto kasnije, tajanstvene dogodovštine prenosili i prepričavali s dopunama, izmenama ili novim zbivanjima. Ko zna? Ali, tajne vrede samo ako su prosvetljene nekom nevidljivom i čarobnom svetlošću koja se uvek pojača kad se približi istini...

Višegodišnja traganja za delima poznatih i manje znanih neimara s druge strane Drine, poznatijih kao Osaćana, rezultirala su predanjima i istinitim saznanjima o vremenu koje traje, ali i o onom koje je odavno iza nas. Čudesni svet neimarstva u isto vreme jeste i svet duhovnosti, racionalnog i imaginarnog. Sve je u tom svetu sazdano: tradicionalno i moderno, zaboravljeno i zapostavljeno, građenje i rušenje, čekić i vinklo...

I pripovesti o njima, u tekstu koji je pred vama, u mnogo čemu su istinite i tajnovite u isti mah, nedokazane, prepričane, ali i više puta dopunjavane. Kao i sve što se jezikom ljudskim saopštava. Osaćani kažu, ako im se može verovati, da ništa ne prepuštaju slučajnosti. Ali život ljudski je u mnogo čemu izložen slučaju. U razgovoru s poslednjom bosanskom kraljicom Katarinom, neki graditelji iz Osata govorili su joj da znaju preživljavati, ali ne i dobro živeti, znaju dodavati godine životu, ali ne i život godinama... Kad se mole, kažu, pričaju sa Bogom, ali je po njima molitva i kada Bog sa njima zbori... E, to je čudo, istinsko čudo.

Nostalgija prema vremenu u kome su graditeljski oblici i zanatske veštine na drugi način vrednovani čini ih i predmetom literarne nadgradnje. Pitanja koja u tom smislu dominiraju odnose se kako na stare majstore i njihove nasleđene veštine tako i na postepeno nestajanje graditeljskog zanata onakvog kakav je postojao više stoleća. Odavno je moćna tehnologija zamenila suptilnu kreativnost čoveka - majstora, čije su sposobnosti danas stavljene u službu brze građevinske produkcije uz pomoć tehničnih uređaja „od prve do pete generacije“. Zato ne čude pitanja postavljena s nekim drugom vremenu, drugim majstorima, drugom ukusu, ali i drugom jeziku.

Osaćansko neimarstvo nije samo pravac u tradicionalnom graditeljstvu. To je parabola istine i životnog smisla, kodeks nasleđenih pravila i vrednosti koje se ne zaboravljaju, koje se beskrajno poštuju i prevase generacijama. To je, generalno govoreći, odnos čoveka sa svetom oko sebe, veza između prirode i duha mesta na kom čovek živi. To je sinhronija životnih procesa, okruženja, podneblja, prirodnih resursa i materijala, humani odnos prema najbližima, porodici, prijateljima, susedima. Veština građenja temeljila se na kolektivnom iskustvu vekovima prenošenom sa starijih na mlađe, ali i na rutini izvođenja koja se sticala praksom. Bez prethodnog iskustva nije bilo moguće postati priznati majstor na građevini. Vrednosti pojedinaca, majstora, niko nije osporavo niti mu je to padalo na pamet. Pre će biti da su Osaćani skloni iskrenom veličanju i uzdizanju vrednosti drugih, preko kojih su se i sami uzdizali.

U osatu, pripovest i pripovedanje nasleđivani su od predaka i prenošeni s kolena na koleno, a prenosili su ih oni koji su u tome bili vešti i nadaleko poznati. Sve je bilo predmet pripovesti. I lepota i tragika, i seoska posela i prela, a posebno zbivanja na gradilištima proteklih sezona. Odlazilo se daleko od kuće, često u mesta koja su se znatno razlikovala od osaćanskih, srpskih i bosanskih varoši, pa je i tematika pripovesti obilovala raskošnim, često i iznenađujućim repertoarima. Surovost života zamenjivana je finim pripovedanjem u čarobnim večerima pokraj ognjišta, uz najdraže i najbliže. I sve je postajalo lakše i lepše, i težak seoski život, i oskudica i odsustvo najdražih, i putovanje i majstorija negde u daljinama, u nepoznatim krajevima, pa i pohvale onima koji su bili tu, u blizini, i uzdasi za drugima kojih više nije bilo među njima. Tama neznanja i skučenog vaspitanja bila je ublažena novim slikama i životnim vidicima pripovedača koji su svedočili o nekom vojvođanskom gradiću sa visokim kulama i još višim crkvama, ili o još većim čudima onim `insanima` odevenim u živopisne, Osaćanima neobjašnjive odežde, a posebno ženama i njihovim suknjama.

Osaćanske kuće, običaje, misli i umovanja nije lako tumačiti ako se u potpunosti ne upoznaju, pa i tada ostaju beskrajne dileme i nepoznanice. Samo zbog toga, u višegodišnjem tabananju njihovim stazama, od kojih su mnoge zarasle u šiprag i odavno postale neprohodne, sakupljane su misli, reči, rečenice, zapisi i predanja, poput izgubljenih đinđuva na putu, i slagane u jednu novu ogrlicu, za koju se nadamo da je neće sakriti guste rešetke zaborava, kojima malo šta izmiče...`



Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.