ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1969.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Milenko S. Filipovic - Majevica
S osobitim obzirom na etnicku proslost i etnicke osobine majevickih Srba

Djela, knjiga XXXIV, Odjeljenje drustvenih nauka, knjiga 19.

Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1969.
Meki povez, 269 strana.
IZUZETNO RETKO!

Мајевица је једна од најпознатијих севернобалканских планина у Републици Српској, БиХ. Спада у ниже планине, флишно-рудне Динариде, са динарским правцем пружања (сз.-ји.) у дужини око 60 km. Највиши јој је део врх Столице (916 m надм. висине, са ТВ релејом срушеним 1995. у НАТО бомбардовању). Остала узвишења су нижа од 900 m - Музељска коса 898 m, Међедник 843 m, Окресаница 815 m. Мајевица чини развође између сливова Саве, Дрине, и Спрече, одваја Семберију од Спречког поља. Планинско језгро је од старих магматских (рудоносних) стена, од серпентина и туфита, који избијају на површину, изнад терцијарног покривача плутонско-вулканске масе. Планина је знатним делом изграђена и од еоценског флиша, а заступљени су и горњокредни и олигоценски седименти, такође и неогене (миоценске и плиоценске) стене панонског мора. То море је покривало Мајевицу; планина је била једно од острва јужнопанонског архипелага (као и Фрушка гора, Цер, Влашић, шумадијске планине). Мајевица је хидрографски чвор; Њене воде отичу ка Сави (река Тиња, која лучно обилази Мајевицу, Брка, Гњица), Дрини (Сапна, Тавна, Модран-Јања) и Спречи (река Јала).
Излетиште Вива Натура на врху Бусија, у селу Подгора
Остаци средњовјековног утврђења Јаблан град

Мајевица је рудоносна. У њеном подножју има угља (назив места - Угљевик), камене соли (као у суседном Тузланском басену), кварца (за индустрију стакла). У међуратном периоду у подгорини планине вађена је и нафта. У планини избијају термо-минералне воде код Прибоја и Кисељака-Јасенице. Планина је препрека везама суседних микрорегија, али са добрим саобраћајницама. Јужним подножјем води пруга нормалног колосека Зворник - Тузла - Добој, а западним подножјем пруга Брчко-Бановићи. Поред пруге јужним подножјем Мајевице води асфалтни пут Тузла - Цапарде - Зворник, а преко планине путеви: Тузла - Прибој - Бијељина, Тузла - Лопаре - Брчко и др.
Заштита природних добара
Просторним планом Републике Српске до 2025. године планирано је повећање укупне површине под заштитом кроз проглашење нових заштићених подручја, према приједлогу Завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа. Тим документом планирано је проглашење Парка природе Мајевица на територији општина Бијељина, Угљевик, Лопаре и Зворник, са категоријом VI a по IUCN класификацији.
Majevica je niska planina u sjeveroistočnoj Bosni, čije padine dopiru na sjeveru do rijeke Save kod Brčkog i Brezovog Polja, odnosno do ravni Semberije i Posavine, na zapadu do rječice Tinje, i na istoku do Drine, a na jugu do doline Spreče. Geološki i geomorfološki ona je jedna cjelina: takvom se ne smatra u narodu - Filipović područje Majevice sa regionalno-geografskog i etnološkog gledišta određuje kao „manju predeonu cjelinu“, Majevicu u užem smislu, u unutrašnjosti te planine i „prostranu podgorinu“ koja ulazi u sastav susjednih predionih cjelina u riječnim dolinama.

Risto Jeremić je uočio podjelu naselja u obimu Majevice kao morfološke cjeline na naselja na Majevici i naselja na njenoj podgorini: „Pod Majevicom se razumijevaju sela koja leže u njoj i na njenim padinama s obje strane i dele je na zvorničku, tuzlansku, i brčansku Majevicu“.

Preme Dejtonskom sporazumu, kojim je u bivšoj SR Bosni i Hercegovini okončan građanski rat 1992-1995. g., Majevica je manjim dijelom pripala Federaciji BiH, a većim Republici Srpskoj.
b. Predio Majevice, kako ga je već odredio Filipović, obuhvata 25 naselja. Srbi su bili do poslednjeg rata u 20 sela, Muslimani u 2 [Na(h)vioci i (H)umci], Hrvatiu jednom (Drijenča) i dva etnički mješovita naselja (Lopare, varošica, većinski Srbi i Šibošnica, većinski Muslimani). Svih 25 naselja pripadala su opštini Lopare. Danas je situacija zbog gradjanskog rata nešto izmijenjena. Federaciji BiH pripala su naselja: Humci, Nahvioci, Drijenča, Brezje (pravoslavn; dijal. Brežđe, ), Lukavica (pravoslavni; pripao jedan veći dio sela) Piperi (pravoslavci; pripao jedan dio sela), Šibošnica, Visori (pravoslavci), Miladići (pravoslavci) i dio zaseoka Džemat (pravoslavci) u selu Priboju/Príbuju. Pomjeranje stanovnistva u toku građanskog rata bilo je više na majevičkoj podgorini (samo Srbi i Muslimani) nego na samoj Majevici.

2. Filipović ističe da „na Majevici ima pouzdanih materijalnih ostataka iz praistorijskog doba, ali mlađih od neolita“.
Ima i više građe o prilikama na Majevici u srednjem vijeku, ali ona nije takva da bi se mogla dati punija slika o etničkimodnosima na Majevici u tom periodu. „Najstarija pisana vest o oblasti kojoj pripada i Majevica nalazi se u delu O upravljanju carevinom, kojom je sredinom 10. veka napisao vizantijski car Konstantin Porfirogenit. Među građevinama u pokrštenoj Srbiji car spominje, kao poslednji grad Soline... U srednjem vijeku imenom Soli zvala se prostrana oblast u kojoj je glavno naselje bio Soli, mjesto sa izvorima slane vode. Po Porfinogenitu Soli su bile u užoj Srbiji, a ne u zemlji Bosni‚... Otada pa zadugo nema pisanih vesti o Majevici, tako da se ne zna kada su Soli ušle u sastav bosanske srednjovjekovne države, kao ni to da li je Majevica tokom samostalnosti bosanske države delila sudbinu oblasti Soli. Oblasti Soli i Usora u srednjem veku su stalno predstavljale sporno područje između Bosanaca, Mađara i Srbijanaca“. Ovo područje dobio je 1284. g. kralj Dragutin od svog tasta, ugarskog kralja Vladislava. Do 1324. g. držao ich je Dragutinov sin Vladislav. Tada je te oblasti pridružio bosanskoj državi ban Stjepan Kotromanić. Mađari drže Majevicu od 1464-1512. g.; posle pada Bosne pod Turke(1463), Mađari su osvojili grad Srebrenik („zapadna podgorina Majevice“) sa okolinom i formirali srebreničku banovinu.

Srednji vijek na Majevici, prema Filipoviću, traje do njenog pada pod Turke. Grad Srebrenik je pao Turcima u ruke 1512. g. iako je vrijeme pada banovine usvojeno stanovište, izvori o tome nisu identični. O tome nedostaju turski izvori, dok se vrlo oskudni zapadni izvori o istom problemu razilaze. Filipović navodi, prema F. Račkom, jedan dokument iz srenjeg vijeka, iz doba prije poslednjeg mađarskog osvajanja Majevice: „To je povelja koju je u oktobru 1458. g. u Žepču izdao kralj St. Tomaš, u svojstvu bosanskog kralja i gospodara srpske države (despotovine) logofeldu St. Ratkoviću, koji je bio veliki logofeld na despotskom dvoru. Ratković je imao i mnoga imanja u raznim kraljevinama. Kralj mu je dao i neka sela u Majevici i njenoj podgorini: `u vlasti teočačkoj selo Lukova i selo Prekopac dolni i Prekopac srenji i selo Kunceli i drugi Kunceli i Podlužje i Pelave i Tobut dolni, što su držali Veskovići`“. Peljave i Tobut su i danas sela sa tim imenom na Majevici, i Teočak je muslimansko selo na istočnoj majevičkoj podgorini.

Datum pada srednjovjekovnog grada Teočaka pod Turke nije ni približno utvrđen. Ni formiranje zvorničkog sandžaka, kojem je pripadala Majevica, nije tačno utvrđeno; ali se „ ... sigurno zna da se to dogodilo između 1477. i 1483. godine“. Govoreći o stanovništvu u doturskom vremenuu Tuzli i njegovoj okolini, A. Handžić ističe da je „... u ovoj oblasti, kao i u drugim našim zemljama živjelo isključivo slavensko stanovništvo“.
Srpski etnički karakter povrđuju i imena na stećcima na Majevici. Pomenuću samo neka imena: Dragoje Junotić, Radmilo Brajković, Veselko Golubović, Hotim Bogosalić, Petko Rajković, Miloš Bratosalić, pop Gojčin, pop Pilip, Radosav...

Pošto su Turci osvojili Majevicu, dovodili su na nju vlaško stanovništvo iz dinarskih predjela. O tome svjedoče popisi vlaha iz 1528. i 1533. godine.

3.a. Stanovništvo Majevice je u užem smislu je velikom većinom srpsko (pravoslavno) i... čine jednu izrazitu grupu i smatra se takvom. Oni sebe zovu „Majevičanima...“
Majevički muslimani (2 sela) čine jednu manju etničku cjelinu sa muslimanima na sjevernoj podgorini Majevice (naeselje Vražići, Čelić, Koraj i dr.). svoje hrišćanske susjede (Srbe) oni intimno zovu Vlasima, ovi njih Turcima.Stanovnike Drijenče, koji su Hrvati i katolici, susjedi, kako muslimani tako i pravoslavci, zovu obično Šokcima. Hrvati ovoga sela su dio veće podmajevičko-sprečanske hrvatske grupe. U selu Loparama živi i manje grupa (nekoliko domaćinstava) „rumunskih cigana, tzv. Karavlaha“.

3.b. U završnom razmatranju svoje monografije Filipović zaključuje o porijeklu majevičkih Srba: „Majevički srbi su velikom većinom poreklom iz dinarskih krajeva, i to najviše iz Crne Gore i Hercegovine. Od 355 rodova, koji su imali 3124 domaćinstva (1967. godine), njih 141 rod (39%), sa 2106 (67%) domaćinstava, poreklom su iz Hercegovine, Crne Gore i Brda“. Najintenzivnije doseljavanje pravoslavaca na Majevicu je u drugoj polovini XVIII vijeka i prvoj polovini XIX vijeka. Podatke o porijeklu većine majevičkih Srba Filipović iznosi u posebnom delu svoje monografije. Do dolaska Turaka na ovom prostoru bilo je pristalica triju konfesija: pravoslavne, katoličke i bogumilske.