ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1997.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Kodovi slovenskih kultura 2 : Hrana i pice

Clio, Beograd, 1997.
Mek povez, 191 strana.
RETKO!

Časopis Kodovi slovenskih kultura posvećen je duhovnoj, pre svega narodnoj kulturi slovenskih naroda. Međunarodna redakcija godišnjaka podstiče interdisciplinarni pristup u usmerenost istraživanja u oblasti folkloristike, etnolingvistike i etnosemiotike, antropologije, kao i etimologije, balkanistike i indoevropeistike.

Tekstovi se štampaju na RUSKOM i SRPSKOM JEZIKU. Časopis počev od 1996. godine izlazi jednom godišnje, a svaki broj je posvećen unapred određenoj temi – do sada su objavljene sveske o biljkama, hrani i piću, svadbi i delovima tela. Svaka sveska sadrži i rezimee tekstova na engleskom, izabranu tematsku bibliografiju, i registar.

Br. 2, 1997 – Hrana i piće
Ispitivanje slovenskih kultura koje smo želeli da podstaknemo usmeravanjem pažnje na kodove kao složene sisteme znakova u drugoj svesci časopisa usmerena su na predstave slovenskih naroda o hrani i piću.
Ana Plotnikova je ukazala na tipove i simboliku naziva obrednih hlebova u kalendaru balkanskih Slovena — po praznicima (badnjak, badnik, božićnjak, vasilica, velikdenski kolak, i dr.), po motivima (veselica, bogatica, česnica, radosnik, kićenjak), po sferi života (ovčarnik, košara, oračica, govedarica).
Marina Valjencova je pažnju posvetila semantici kaše u obredima vezanim za rođenje, krštenje, pogrebi, pomene, u kalendarskim obredima, narodnoj medicini — kaša označava plodnost, bogatstvo i sitost.
U radu Irine Sedakove razmatraju se simbolička značenja slovenskih verovanja o hranu i piću trudnica i obredna pravila njihove ishrane kojima se obezbeđuju poželjne i i sprečavaju nepoželjne osobine deteta.
O Svetom pričešću u srpskim epskim pesmama, verovanjima i obredima piše Tatomir Vukanović.
Ljupčo Risteski je predstavio zapise iz Arhiva Instituta za staroslovensku kulturu u Prilepu o narodnim verovanjima o ishrani mitskih bića i obrednom nuđenju jela demonima, svecima, mitskim zaštitnicima i precima.
Tatjana Agapkina definiše „kulinarski kod“ i predstavlja promene odnosa prema hrani u prolećnom obrednom ciklusu: posle Maslenice (mesna, mrsna, maslena, šarena, sirna nedelja) sa izobilnim i raznovrsnim obedima, slede Post – vreme uništavanja i izbegavanja „zabranjene“ hrane, i – Uskrs, ponovni povratak masnoj hrani, uz pripremanje uskršnjih jaja i obrednih hlebova koji simbolizuju obnavljanje životnih aktivnosti.
Vitalij i Tatjana Zajkovski uvode pojam nourriture de passage, i na etnografskoj građi balkanskih i istočnih Slovena, te antičkih i savremenih Grka razmatraju verovanja, obrede i simboliku pihtija, pečenja, meda, masla, ribe i hleba kao hrane sa prelaznim funkcijama u prelaznim obredima. Grupa radova koja sledi, posvećena je hrani u folklornim tekstovima.
Monika Kropej je ukazala na tipove hrane u slovenačkim narodnim bajkama i pripovetkama iz Štrekeljeve zaostavštine i uspostavila odnose između folklorne i etnografske građe.
Mirjana Detelić polazi od stanovišta da bajka kao žanr modeluje posredstvom književnih kodova dominantni kod realija, u bajkama demonološki kod, i na primerima ruskih i srpskih bajki pokazuje kodiranje mesa i kostiju u motivima pečene dece, kanibalizma, valjanja po kostima.
Biljana Sikimić piše o „maci“ kradljivici mleka i mlečnih proizvoda u južnoslovenskim obrednim i magijskim tekstovima i tekstovima dečijeg slovenskog folklora i predlaže rekonstrukciju nekih zajedničkih folklornih formula.
Ana Radin se bavi darivanjem hrane demonima i navodi primere nuđenja antihrane u basmama i rugalicama.
Dejan Ajdačić je ukazao na neke književne tekstove slovenskih pisaca 19. veka u kojima demoni folklornog porekla jedu ljudsku hranu, oneobičenu ljudsku hranu, nečistu hranu i samo ljudsko meso ili krv.
U novom tumačenju etnonima Venedi (Drvojedi), Budini (oni koji jedu šišarke) Aleksandar Loma je izneo pretpostavku da su skitsko-sarmatski Iranci tako, na podrugljiv način, nazivali Slovene još u doba Herodota. Ovaj zbornik zaključuju dva rada posvećena pićima.
Jasna Vlajić predstavlja srpsku i hrvatsku građu o olovini, starinskom i zaboravljenom piću Slovena nalik pivu i posmatra ga u okviru formule zasnovane na parnim sinonimima.
Andrej Toporkov je naveo zapise brojnih putnika, diplomata i istoričara koji potvrđuju starinu ruskog pijenja alkoholnih pića naiskap i ukazao na obredne osnove pijanstva.