ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Sima Trojanović - Vatra u običajima i životu srpskog naroda
Сима Тројановић - Ватра у обичајима и животу српског народа

Beograd : Prosveta, 1990

441 str. : ilustr. ; 25 cm

Pogovor: Žarko Trebješanin

U ovom se radu gotovo na svakoj strani sretamo s kultom prostog naroda, a to je skup svih ceremonija, koje on vrši da mu se želja ispuni. Čim se ko razboli odmah se oko njega svi uznemire i počnu pomišljati šta mu je naudilo ili ko je bolest na njega uputio. Narod sluti da su čarolije Bogu neugodne, ali neka samo pomognu, pa će se Bog lako umilostiviti.

Narodna mašta računa i sujeverje u realitet, otuda tolike zablude u radu i prepreke za zdrav smisao u životu, često s teškim posledicama, ali pošto je to sadržina narodne duše od pamtiveka do danas, a mnogo toga i sad ima, i kod najcivilizovanijih nacija, vredno je sve te emanacije narodne duše prikupiti i po mogućstvu ući u trag, kakve su pobude narod na njih navele i kako im on odoleva.

Narod tvrdo veruje da sve mračne nevidljive sile mogu vatrom odagnati: utvare, veštice, karakondžule, đavole itd. U Crnoj Gori starijih godina ludog su vezivali i šibali, primoravajući ga mučenjem da izgovori đavolska imena, onih nečastivih, koji su u njemu i svest mu oduzeli. I čim on koje ime izgovori, oni ga zabeleže na hartiji i spale na vatri što pre, verujući da će i nečastivi zajedno izgoreti. Tek posle ove torture puste ga na molitvu, pa ako se tada ne isceli, vele: nema mu leka!

U Srba se najčešće nalazi da uzrok kakve bolesti dolazi od nagraisavanja, da je na bolest nagazio, da ga je, ako je mlad, neko urekao, da mu je činjarica (učinilica, urijekalica) učinila, da mu je što uvračano, pa recimo požuti i stalno vene u obrazima itd. Zato se sličnim pravcem i leči: da mu se čini skinu, uzrok da se odbije, alosanost da mine... Odmah se u narodnoj mistici traži da se mađijom ovladaju zli dusi ili da ih u bajanju odagnaju rečima, npr. u Batočini uz kađenje i bajanje za razgonjenje velikog straha šalju bolest u Lelej-goru, u kruševačkom okrugu, drugim povodom, kad grad hoće da udari, upućuje se u Tatar-goru: gde pas ne laje, gde ovca ne bleji, gde vo ne riče, gde petao ne kukuriče.

Ovako šiljanje bolesti u nevrat pri bajanju da se demon otera, postojao je i u staroj Indiji gde se zlo simbolskim radnjama upućivalo u bog te pita kakve udaljene krajeve.

Simpatetska lečenja nemaju nikakve stvarne veze s lečenjem, čak se nekad izvan bolesnika rade, da on o njima ni pojma nema i opet se svi dobru ishodu nadaju. Spomenuću da se kod Srba najviše koriste simpatiskim mađijama pri rađanju, gde slične pobude korespondiraju. Npr. u kruševačkom okrugu žena koja teško rađa, ode noću u njivu, gde je ralica zanoćila, pa je svu razvali — da joj se, sanćim, tako krsta rastvore, pa da se lakše porodi. U ovom poslednjem primeru sugestija je vrlo moćna, jer nevoljna žena pouzdano se nada uspehu i silnu snagu poveća u naponima, što mnogoj zaista i pomogne da se porodi, a ne da na porođaju umre. I za mnoge bolesti kad bajalica baje, blago gladeći i dodirujući telo uz izgovaranje tajanstvenih reči da bolest zavarči, opet nekad i tu sugestija pomogne. Gatanjem se želi unapred da se otkloni neka prirodna pojava, pa i u tu moć narod veruje, a gatanjem se suzbijaju i zlonamernici.

Narod veli svaka boljka ide na jazove, na mostove, na brvove, na guvna, na bunjišta, na raskršća, na kokošinjce — zato tamo ne idu ni ljudi ni stoka u nedoba. I danju s raskršća niko neće bačenu stvar ni novac uzeti, jer je sve zavračano.

Pri svem tom zbog nečijih grehova zaraza ipak dođe i kad naiđe pomor odmah se narod da na posao da boleštinu zavarči.



Sima Trojanović (Šabac, 2. februar 1862 — Beograd, 21. novembar 1935) bio je etnolog i prvi srpski školovani antropolog, upravnik Etnografskog muzeja u Beogradu, profesor Univerziteta u Skoplju i dopisni član Srpske kraljevske akademije.

Biografija

Pozivnica za predavanje Sime Trojanovića O osnivanju Etnografskog muzeja.

Naslovna strana Starinskih srpskih jela i pića (1896)
Rođen je u Šapcu 1862. godine u trgovačkoj porodici. Otac mu je bio poreklom iz Bitolja, a majka iz Srema. Školu je završio u Šapcu i Vinkovcima. Maturirao je u Švajcarskoj, a u Nemačkoj je studirao prirodne nauke.[1] Odbranio je doktorsku disertaciju na Univerzitetu u Hajdelbergu 4. avgusta 1885. godine, na grupi za biologiju sa antropologijom.

Počeo je da radi kao učitelj nemačkog jezika u Nižoj gimnaziji u Čačku 1886. godine. Posle toga je prešao u Loznicu, a od 1894. je radio u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Dobio je odobrenje i 1898. otišao na dvogodišnje studije etnologije i fizičke antropologije u Beču, Minhenu i Pragu. Kada se vratio postavljen je 1901. godine za upravnika novoosnovanog Etnografskog muzeja u Beogradu. Bio je kustos i upravnik Etnografskog muzeja do 1921. godine kada je izabran za redovnog profesora etnografije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Skoplju.[1]

U srpskoj antropologiji nije ostavio puno traga, pošto je u okviru svojih širokih interesovanja prioritet dao etnologiji. Njegovi antropološki radovi se po sadržaju mogu podeliti u nekoliko grupa: Članci i rasprave o telesnim karakteristikama ljudi na prelasku iz 19. u 20. vek, kao i o bioantropološkim procesima stanovništva (brahikranizacija npr.), o ostacima fosilnog čoveka, veštačkom oblikovanja glave, o trepanacijama kod stanovnika Srbije i Crne Gore. Zatim slede radovi o narodnoj medicini kao i o ishrani naroda. Radovi o ulozi vatre, o pogrebnim i žrtvenim običajima spadaju u posebnu grupu i ne izlaze iz okvira etnologije, odnosno kulturne antropologije. Radovi Sime Trojanovića imaju trajnu vrednost za srpsku antropologiju.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921. godine.