ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2008
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Biljana Sikimić, Balkanološki institut SANU Beograd
Zbornik radova „Krvna žrtva, Transformacije jednog rituala“ predstavlja nastavak istraživanja problema krvne žrtve u okviru izdanja Balkanološkog instituta SANU. Prethodio mu je zbornik radova „Kurban na Balkanu“, objavljen na engleskom jeziku (Kurban in the Balkans) u istoj seriji 2007. godine, u saradnji sa kolegama iz Etnografskog instituta i muzeja Bugarske akademije nauka. Naime, na istom poslu okupila se grupa istraživača iz nekoliko humanističkih disciplina koje karakteriše interdisciplinarni pristupu domenima postmoderne antropologije, antropološke lingvistike i antropologije folklora. Zajedničku istraživačku nit predstavljalo je iskustvo ličnog terenskog rada na prostoru Balkana danas i poimanje tradicije kao procesa, a ne stava. Objavljivanjem radova na engleskom jeziku uspostavljen je svojeversni most preko koga se uzgredno predstavila i gradja i radovi prethodnih generacija istraživača sa prostora Balkana koji su široj javnosti ostali nepoznati jer su bili napisani na malim jezicima. U koncipiranju zbornika pod naslovom „Krvna žrtva“ pokazala se potreba da se prvobitni radni termin kurban (gurban) zameni nešto širim, ali prikladnijim terminom krvna žrtva.
Pričao da je dolazila srna ispred te crkvice da se tu zakolje i to meso se uzimalo, nosilo se kući i pravio se ručak. Tad se merilo vreme prema ostonj. I taj ostonj, taj stap, on bio od metar i po do dva dužine, i to se merilo vreme kad izađe sunce na izgrev sunca, znači jedan ostonj, sunce visoko, u podne, zna se u sredini i jedan ostonj kad pre zalaska sunca. I oni dolaze ujutru rano pre sunce da se pričeste u crkvi, pričesti se, onda izađu ovamo, sedu pored taj kamen i čekaju. Dolazila je ta, što je osuđena i suđenica je dotera da dođe tu. Srna dama dođe i legne pored taj kame, odmori se za jedno vreme, dok dođe sunce na sredinu, ne ostonj, ostronj-dva, nego na sredinu, u podne, i oni je zakoljaju, podele meso koji su se pričestili tu, uznev meso i posiv kući da prave ručak. Ali jedne godine, od kada se pamti, da nema ta tradicija, da nije dolazila više, ona je došla sa zakašnjenje. Na Veligdan, na isti taj dan kada je Veligdan, ljudi su došli na pričes, pričestili se, čekali, čekali. Kada je već sunce došlo, taj ostonj vremena, na zapadu da zađe, ona je tad naišla, umorna. Samo što je došla, ovi zbog vremena nema kad ručak da spremaju, zaklali su gu umornu, nisu čekali da odmori. Ona od toga dana više nije, nijedan Veligdan nije, slavilo se, i dan danas se slavi tamo, ali nije dolazila ta žrtva da se kolje, jel je imala, pretpostavljaju stari da je imala male, pošto je mleko curilo. I tako da od tog dana nije dolazila da se kolje tako, taj kurban.Terenski zapis iz Donje Budrige (Kosovsko Pomoravlje), 2003
Mek povez, 296 str, 24 cm, ilustrovano.