ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2007
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Два века Гавовог потомства / Добривоје-Доле Гавовић ;
Београд : Еко прес Благојевић, 2007, tvrdi povez,
Физички опис 151 стр. : илустр. ; 25 cm

Тираж 110
Напомене и библиографске референце уз текст.
Предметне одреднице Гавовић (породица)

Očuvanost 4


НАСТАНАК ПРЕЗИМЕНА ГАВОВИЋ


Одмах пошто су, почетком деветнаестог века, устаници ослободили добар део Србије од турских освајача, из суседних, неослобођених, крајева бежао је српски живаљ преко српско-турске границе на Златибору и насељавало се у Србију. Мађу њима је био и Гаврило, каснији родоначелник фамилије Гавовић. Извесно је да са тим презименом није овамо дошао, а са којим јесте – не зна се.

Први запис о досељавању српског живља на ослобођену територију ужичког краја учинио је, почетком 20-ог века, Љубомир Мићић из Годовика код Пожеге. Као писменог и отреситог земљорадника, ангажовала га је Српска краљевска академија да прикупља податке о досељавањима становништва и животним условима на селу. О томе је забележио: „Захваљујем се многим Златиборцима, нарочито великом броју разборитих и бистрих стараца од 80 - 100 година, који су ми при испитивањима учинили врло лепе услуге и давали добра обавештења, нарочито о пореклу становништва.“

Мићић је у својој књизи "Златибор – насеља и порекло становништва" (1925. год.) објавио податак да су се Гавовићи, почетком деветнаестог века, из Херцеговине доселили у село Мушвете. У својим истраживањима - није се бавио настанком презимена. Међутим, у овој фамилији сачувано је предање да се њихов предак, Гаврило, доселио из околине Гацка, да је имао надимак Гаво и да му је потомство добило презиме по том надимку. Обзиром да су у то време деца добијала презимена по именима родитеља и да је тек 1851. године кнез Александар Обреновић наредио да се у Србији успоставе трајна презмена - предање о настанку презимена фамилије Гавовић може се сматрати веродостојним, иако писаних трагова о томе нема. Дакле, ово презиме постоји око два века и, по фонетском склопу, јединствено је у Србији.

СТАНИШТЕ ФАМИЛИЈЕ

Гаврило – Гаво, родоначелник Гавовића за своје станиште изабрао је село Мушвете на падинама Златибора. Смештено је у удолини између три велика брда: Градина (чајетинска, са 1149 мнв), Глиза (951 мнв) и Церово (795 мнв). Своју прву кућу (била је мало боља од земунице) подигао је на падини брда, чија највиша кота износи око 750 м. Данас се оно назива Гавовића брдо и налази се у средишту села.

Гаво је саградио свој кућерак тачно на размеђи двеју геолошких формација: кречњачких у правцу истока и севера а серпентинских на супротним странама. Тип земљишта и надморска висина условили су да сеоске шуме буду претежно лишћарске на једној а четинарске на другој страни. Разноликост вегетације. присуство бројних извора и потока (на серпентинском терену) и предивна природа – утицали су да Гаво не оде дубље у Србију. Прихватио је понуду устаничке власти да му ставе на располагање нешто обрадивог земљишта, пашњака и шума. Под којим условима – не знамо.

Испод Гавовића брда протиче Чађавица. Уз поток, недалеко од његовог улива у Грабовицу, налазили су се: џамија, мањи чардак и хан (одмориште за кириџијске караване). Све су то устаници порушили првих дана устанка. Уместо џамије, мештани су, већ 1810. године, изградили дрвену црквицу у скривеној увалици на крају Мушвета (уз границу са селом Крива река). У њој су обављана крштења и друга богослужења, како за локално - тако и за становништво околних села. Тиме су створени основни услови за останак досељеника на овом терену.

РАЗВОЈ ФАМИЛИЈЕ

Пред Први српски устанак, у Мушветама није било Срба. Ту су живели Турци и-или потурчени Срби. Пред устаницима су се разбежали према Санџаку и Босни. На њихова имања устаници су насељавали придошле избеглице.

По подацима Љ. Мићића, у 1812. години на подручју тадашњег Златибора имало је 393 породице, од којих је било 14 (само 3,5%) староседелачких.

На попису из 1863. год. у Мушветама су биле две куће Гавовића, са 16 житеља, да би их 1906. било четири. Највише их је било одмах после Другог светског рата – укупно 7. Данас, почетком XXI, у овом селу је 5 кућа ове фамилије чијим житељима је ту стално место боравка, као и једна кућица за сезонско становање. Осим њих, на Гавовића брду су и две викендице, чији су власници ту рођени.

ОБАВЕЗЕ ГРАНИЧАРСКОГ СТАНОВНИШТВА

Насељавање Златибора избеглицама било је у интересу устаничке власти, како би већим бројем становника обезбеђивали границу према територији коју су, и даље, држали Турци. Одрасли мушкарци су имали обавезу да буду граничари под оружјем. Гавов најстарији унук одрадио је ту обавезу за свих четворо браће, проводећи вишегодишњу чуварску службу у караули, изграђеној на брду Цигла. Осим осигуравања границе, радно способно становништво имало је и обавезу да кроз шуме просеца и одржава путеве (тзв крчанике), као и да обезбеђује материјалне услове за рад државних органа (у настајању), војске и пандура.

ДАЉЕ МИГРАЦИЈЕ

Пораст броја насељеничких потомака, мали поседи, лоше квалитетне класе земљишта и растуће потребе за образовањем и вишим животним стандардом - утицали су да протеком првих неколико деценија почиње миграција из села према насељима и градовима. Први одсељени Гавовићи отишли су у Чачак (та лоза се угасила током Другог светског рата). После њих, селедила су пресељавања у: Београд, Ужице, Чајетину и на Златибор.

У монографији "Два века Гавовог потомства" (2007. год.) евидентирано је укупно 239 Гавовића, од којих је 110 било живих (урачунете и удате из фамилије). Од тог броја, 23 их је живело у Мушветама, 51 у Ужицу, 13 у Чајетини (у варошици), 3 на Златибору (у туристичком насељу), 11 у Београду и 10 их je живело у другим селима (удате). У међувремену, број Гавовића у Мушветама се смањио а број оних који живе у урбаним срединама – у слабом је порасту.