Nesumnjivo je da je Mihael Kriger jedan od najautentičnijih modernih pesničkih glasova u nemačkoj poeziji s kraja dvadesetog veka. On je, čini se, najsmelije prekinuo s tradicijom i pokušao da svoja osećanja iskaže drugačije od ostalih, da se oslobodi taktiziranja i lažnog idolopoklonstva. Na takvom poetskom postamentu Mihael Kriger je izgradio lucidni hram poezije, koji karakteriše ekspresivna, ironična, pa čak i sarkastična poetika egzistencijalnog straha i potpuno poremećenih vrednosti obolelog sveta. Između glasova iz „mobilnih pločica“, trenutaka uz predeo ili stakleni šapat vina, koraka i stopa po planinskim stazama ili enterijerima, bilja i imejlova, opojnog praćenja detalja i tajni namerenih lutanja, u duhovito superiornoj prepirci s tegobama, ova poema, nezaustavljiva u nepoštednom intimnom putopisu, nikad monološkom, poetičkim značenjem i obeležjima jača od sopstvene semantike, od tuđe analize, još jedna je radost čitanja velikog pesnika Mihaela Krigera...