Godina izdanja: 2014
ISBN: 978-86-912429-8-5
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Nisu sve bolesti za mene - Miljurko Vukadinović, Dušan Stojković
- antologija pesama o bolesti, bolesnicima, bolu ....
На антологијском подухвату„Нису све болести за мене” (песме о болести, болницама, болу, издавач Фондација „Солидарност Србије”), срела су се два аутора. Душан Стојковић, већ поодмакао у свом деценијском истраживању свеколиког феномена смрти,и Миљурко Вукадиновић, који је као песник дуго искушавао свој однос према смрти, а нарочито у књизи „Шкр gut” (2012),која је у целини посвећена мотивима: болест, болница, бол, умирање, смрт. Саставни део ове антологије су и Стојковићеве „Граматике смрти”(досад је изашло осам књига), посебно оне посвећене песмама песника самоубица и оних са мотивом самоубица и самоубиства, као и књига „Госпођа смрт на дну тишине”, која је окупила песништво аутора умрлих пре тридесете године. У ову антологију, зато, нису унете песме о самоубиству.

Мотив болести је чест у поезији, а неки песници имају и читаве књиге посвећене овом мотиву: Стеван Раичковић, Србољуб Митић, Радомир Андрић, Симон Симоновић, Ристо Василевски, Душка Врховац, Милош Комадина, Љубомир Ћорилић, Енес Халиловић, Миљурко Вукадиновић...Наслов Вукадиновићеве песме „Нису све болести за мене”,узет је за наслов антологије.

Болест је као мотив узета у најширем смислу: од стања, преко места боловања и амбијента, атмосфере, преко излечивих, преносивих, заразних и неизлечивих болести, па до настанка и нестанка болести, разних болова – доживљених лично, губитка ближњег, до уображених болесника и нарочитих пацијената... Потом болница, болничка соба, изолована постеља, болнички прозор, мртвачница, посета, болничарке, ноћне и дневне болести…

Антологија, или како је приређивачи називају – песмовник и цветник, садржи поезију песника из 52 земље света укључујући усмену и првобитну поезију многих народа и племена на великом простору и на великој временској удаљености, као и хебрејску књижевност, песништво Ескима и америчких Индијанаца.

О ширини подухвата најбоље говори чињеница да су састављачи консултовали најзначајније антологије из националних песништва, разне тематске антологије и хрестоматије из бројних књижевности, а које су биле доступне и присутне на бившем југословенском простору у преводима, потом поприличан број часописа, чак и поједине преводиоце.Поменимо овде саме оне који су специјално за ову прилику превели један број песама: Владимир Јагличић, Светислав Травица, Бојан Белић, Закија Шалтаф… Иначе, антологија окупља око 140 преводилаца.

Током састављања антологије, приређивачи су наилазили на различите дилеме. Једна од таквих је била избор песама из опуса гласовитог румунског песника Марина Сорескуа (1936–1996). Приређивачи су се одлучили, због обиља песама, да предност дају поетском сведочењу из предсмртних дана (све четири песме написане су у болесничкој постељи истог дана). Изузетно, само у два-три наврата, коришћени су и делови из поема.

На почетку антологије су најстарији текстови од којих су многи неауторски, јер потичу из митолошког, религијског и фолклорног наслеђа, што омогућава да се књига чита као симбиоза две врсте поетичких модела: анонимних или колективних и ауторских, односно појединачних. У првој групи би били најстарији писани трагови на ове теме, пре свега староегипатски и сумерски текстови, превасходно митолошки, а потом, или паралелно са њима, следе библијски текстови (овде узета путоказна и трагично исијала Јовова тужбалица као жив поетски образац), као репрезент религијског модела хришћанске цивилизације.

У књизи је посебна пажња посвећена балади „Болани Дојчин”, као врхунском примеру и за народно, и за ауторско песништво на балканским просторима, које је присутно у македонској и српској поезији 20. века, од Б. Конеског и В. Урошевића, преко Б. Ђузела, па све до Ј. Тасевског Етеријана, а из српске поезије се издвајају песме Б. Миљковића иА. Јелића Мариокова.

Песници болестима прилазе на различите начине. Немачки песник

Михаел Гутенбрунер (1919–2004), рецимо, нуди отпаднички модел где је пацијент, брадат и рогат, сам ђаво. Књижевни распусник, извесни анонимни Хајнрих Карл,познат и читан као Чарлс Буковски(1920–1994), нуди песмом „Ноћне посуде” бизарну митологизацију једне непоетске, а уз болест пратеће појаве – мале и велике нужде. Већ помињани румунски песник Марин Сореску (1936–1996), у песми „Посматрач”, отвара сложену позицију човека болесног на смрт: „С великом пажњом посматрам/ Како се инстинкт живота бори/ С генијем смрти”.

И тако све до наших новијих песника, Јевросиме Ристовић (1955) и Милоша Јанковића (1963), где песникиња каже: „Речи су моја болест”, а њен поетски сабрат, у песми „Дијагноза”, говори о опасној, можда и незалечивој, болести – песмитис!