Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Knjige su dobro očuvane.Jedino prednja korica Spletkarenja malo okrzana pri vrhu i malo prelomljena pri vrhu (kao na slici).
1.Spletkarenje sa sopstvenom dušom
,,Nagrada Žensko pero.

Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj; ono preobražava prošlost, upisujući mu sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost. Zato priču o prošlom (a svaki trenutak je već prošlost; prokletstvo vremena je upravo u tome što retko uspevamo da uhvatimo i proživimo trenutak, neponovljivost i punoću sadašnjosti, bez tereta prošlosti i neizvesnosti budućnosti), dakle govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj taštini, i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku cafe creme, u koju umesto šećera sipamo gomilu spletki.

„Autorka, filozofski obrazovana, primenila je nov književni postupak: poglavlja romana počinju definicijom i analizama nekog ključnog filozofskog stava, pa nas pisac iz tog esejističkog razmatranja neposredno uvodi u aktuleni životni tok, ostvarujući tako prirodnu i ubedljivu vezu između mudrosti i iskustva... Junakinja romana traga za pravom i istinskom ljubavlju, odričući se iluzorne sreće da bi postala slobodna i integralna ličnost.“ Izvod iz obrazloženja žirija povodom dodele nagrade Žensko pero"

2.Kao da se ništa nije dogodilo
,,Roman Kao da se ništa nije dogodilo govori o razlicitim vrstama ljubavi i o izneverenosti, a u okvire te price smešten je citav istorijski roman, možda bismo mogli reci i saga porodice Sreznjevski.

Pripovedanje se zasniva na stalnim ukrštanjima dva fabularna toka ciji su vremenski okviri razliciti i koje karakterišu slicnosti dogadaja i sudbina likova. Govoreci o preplitanju razlicitih sudbina u pripovedackom postupku, prepoznaje se i izvestan pavicevski manir ocudavanja teksta, tj. uvodenje misterioznosti i tajnovitosti u tekst: Po blagom osmehu koji je ostao na njenom licu, Sofija je neopozivo znala da je te noci kada se preselila na drugi svet, Nevena Blanuša sanjala Sergeja.

Jedan tok vremenski odreden je dvadesetim godinama 20. veka, tj. u vezi je sa propašcu Carske Rusije. Taj istorijski dogadaj odreduje sudbinu Sofijinog dede Sergeja Mihailovica Sreznjevskog i Sofijine bake Galine Vasiljevne, a kasnije i sudbine Mihaila Sreznjevskog - Sofijinog oca i Nevene Blanuše - Mihajlove dadilje, dok je drugi tok vremenski sveden na nekoliko poslednjih decenija 20. veka, s tim što su narocito osvetljene poslednje godine 20. veka i tada aktuelni dramaticni istorijski i politicki dogadaji u Srbiji. Glavni junaci tog toka price su Sofija, Stojan i Ivana.

Spoljašnji prostor unutar koga se realizuju glavni fabularni tokovi je Beograd pocetkom i Beograd krajem 20. veka. Kada se pripoveda o aktuelnim društveno-politickim dogadajima ton pripovedanja pomeren je ka ironijskom. Mnogobrojne licne nesrece ispricane u romanu tek su nagoveštaj dogadaja koji su uslovili opštu propast. Licne i kolektivne nesrece dešavaju se istovremeno, a price o tim nesrecama naizmenicno se smenjuju. Pripovedac nas suocava sa istovremenim postojanjem malih i velikih laži. Na samom pocetku romana uvedeno je niz momenata koji nam iznova oživljavaju slike koje nismo ni uspeli da zaboravimo: kolone izbeglica, samoživost i tortura režima, zloupotreba medija. Sa naturalistickim slikama onoga što se dešava u pozadini, dok u Kninskoj krajini, u Bosni i ostalim delovima bivše Jugoslavije traje rat pripovedac nas suocava uvodenjem kratkih rezova i inserata koje emituje televizija i plasira ih citaocima onako kako on tu celu situaciju i doživljava: emotivno, potresno, ljudski. Otuda se ovaj roman izdvaja od mnoštva romana slicne tematike koji nisu uspeli da prevazidu hronicarsko beleženje loših životnih trenutaka u okviru loših društvenih trenutaka. Izvesno je da autorka ovog romana poseduje smisao za detalj i koristeci se najcešce ironijom i groteskom, kako je vec napomenuto, cini sliku ubedljivom i funkcionalnom. Pripovedac pokazuje kako stagnaciju društva prati i stagnacija morala i ekspanzija neukusa. Olicenje takvog stanja stvari su emisije koje prezentuju i propagiraju turbo-folk. Pripovedac takve manifestacije karakteriše kao monstruoznu kombinaciju krvi i šljokica, u njoj vidi groteskni spoj smrti i divlje veselosti.

U Spletkarenju sa sopstvenom dušom pripovedac kaže da u zlehudim zemljama politika i društveno uredenje u ogromnoj meri odreduju individualnu sudbinu. Taj iskaz vredi i kada razmišljamo i o najnovijem romanu Marije Jovanovic. Ipak, mehanizam dejstva onoga što uslovljava coveka i njegove slobode je, kako se pokazalo u konkretnoj prici u ovom romanu, izuzetno komplikovan i ne može se objasniti drugim recima osim onim koje je, naslucujuci osecanja izmedu Sofije i Stojana, jednom prilikom Nevena izrekla: Ne valja se.

Roman se završava u duhu pozorišne tehnike. Sofija u stvarnost iskoracuje iz pozorišta, cuju se zvuci sirene za vazdušnu opasnost. Takav kraj romana je svojevrsna scena u sceni, pa ostavlja utisak da je citav roman predstava koju bi po nekim žanrovskim odlikama lako mogli svrstati u tragediju."

3.Idi,vreme je
,,Treći roman beogradske spisateljice Marije Jovanović (1959)”Idi, vreme je” sustigao je popularnost prethodna dva. U ovoj urbanoj, beogradskoj priči prepoznale su se generacije koje su sedamdesetih sazrevale uz muziku i stihove DŽonija Štulića. I bezbrižno krstarile Evropom, vraćajući se kući. Džoni je pevao o “magazinima, propagandi, duplericama, sivim eminencijama, besprizornim usrećiteljima, plaćenim nitkovima, mutavim urlatorima zvučnih titula i nevidljivim ubicama efikasnih ruku“ ). Utom su stigle osamdesete, pa devedesete i njegova proročanstva su počela da se ostvaruju.

U takvom okruženju autorka sučeljava glavne junake, pa je roman “Idi, vreme je” i porodična i društvena drama, napisana gotovo biografski, uzbudljivo i duhovito. Knjiga se čita filmskom brzinom (jer je zanimljiva) i zaista ima sve elemente dobrog scenarija. Takođe, navodi na razmišljanje o značenju stare (jevrejske?) kletve “Dabogda imao, pa nemao”.

Iz intervjua sa autorkom-Dnevnik - Novine i časopisi 09.01.07, razgovor vodila Radmila Lotina.

Mariju Jovanović smo pitali kako tumači činjenicu da su sva tri njena romana, bez posebne najave i reklame, našla put do čitalaca i lista najtraženijih naslova? - Potpuno ste u pravu – reklama i medijska pompa znatno utiču i na prodavanost romana jer je marketing, taj Demijurg današnjice, odavno zavladao i područem umetnosti, kaže naša sagovornica. Sasvim intimno, imam otpor prema “masovnom” u svakom vidu i pogledu, pa ne verujem, a priori, da su dela koja se nalaze na bestseler listama, samim tim i umetnički vredna.

Istini za volju, konstatacija o “sumnjivosti masovnog” ne mora, nužnim načinom, da bude tačna, te mediji mogu odigrati pozitivnu ulogu, usmeravanjem interesovanja i na izuzetna dela koja bi u izobilju objavljenih romana, stranih i domaćih, promakla čitalačkoj pažnji.

Konkretno u mom slučaju, ostavljajući po strani aksilošku procenu knjiga koje sam do sada napisala ( o čijoj vrednosti sigurno ne treba sama da donosim sud), smatram da sam imala puno sreće što su one same, na gotovo volšeban način , bez ikakve medijske podrške, pronašle put do čitalaca.

Pada mi na pamet Sartrova duhovita opaska da se čitalac i pisac, često iza leđa svima, domunđavaju tajnim znacima kao dva prevaranta na bučnom vašaru. Tako nekako vidim i svoj odnos sa publikom. Uspeli smo da se pronađemo, sporazumemo i prepoznamo, bez posrednika.

Digla sam ruke od prepravljanja sveta.

4.Zvuci iz podmornice
,,Autorka bestselera Spletkarenje sa sopstvenom dušom.

Još uvek mi se dešava da u naručju osetim Dunjino telo, namirišem dašak njenog parfema u vazduhu ili začujem u glavi njenu misao, i tada se nasmešim, već naviknut na neobjašnjivo prisustvo žene koju sam voleo. Ispravljam se – koju volim, iako više nije kraj mene...

Đorđe, matematičar po profesiji, ateista i zagovornik racionalizma, odrastao je u porodici opsednutoj intelektualnim prestižom u kojoj su se osećanja zaobilazila i umanjivala, a najčešće prećutkivala. Stupivši u brak iz ljubavi, on nesvesno ponavlja model ponašanja usvojen u roditeljskom domu, ne shvatajući da je i dalje suštinski odvojen od onih koji su mu najbliži.

Iznenadan tragičani događaj nagoni ga da preispita odnose prema supruzi Dunji i njenoj kćerki. Ponirući u prošlost, polako dolazi do zapanjujućih otkrića ne samo o sebi već i o ženi koja se, kako je to kasno shvatio, u braku gušila pod teretom neizrečenih i neispoljenih emocija, bezuspešno pokušavajući da ostvari duboku, istinsku komunikaciju sa njim."

5.Dovoljan razlog
,,“U ovom romanu, ostala sam u istom tematskom krugu koji me je i do sada zaokupljao. Fabula je (opet) smeštena u Beograd, i najvećim delom odvija se u neposrednoj prošlosti. Ipak, nadam se da će čitaoci prepoznati i osetiti jedan drugačiji pristup, drugačiju intonaciju, da se tako izrazim. Za mene, lično, ovaj roman ima poseban značaj. Između ostalog, jedna od tema kojom se u romanu bavim odnosi se na problem s kojim sam se godinama posredno nosila, pokušavajući da pomognem osobi koju bezmerno volim. Stoga sam bila naročito obazriva u načinu na koji sam pristupila sižejnoj građi. Kada se progovori iz samog središta bola, velika je verovatnoća da se sklizne u patetiku. Jako sam se pazila da mi se to ne dogodi. Trudila sam se da utišam emotivni ton kazivanja. Prvi put od kada pišem, bila sam zadovoljna kada sam roman završila. Ne u smislu da smatram da sam iznedrila nekakvo remek-djelo, daleko od toga, nego u smislu da sam roman napisala najbolje što ja mogu.”