Godina izdanja: 1984
ISBN: 71
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Luiđiji Pirandelo / Luigi Pirandello
Izdavač: Nolit, Beograd
Godina: 1984
Obim: 415 str.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografiji.

Knjiga `Pet drama` čuvenog italijanskog nobelovca Luiđija Pirandela objavljena je kod nas u izdanju izdavačke kuće Nolit (Beograd, 1984. godina). Ova zbirka sadrži 415 strana i obuhvata neka od njegovih najvažnijih dela koja su promenila istoriju moderne dramaturgije.

U ovoj konkretnoj knjizi nalazi se sledećih pet drama:
- Tako je (ako vam se čini) (1917) – Drama koja na smeo način preispituje ljudski identitet i istinu.
- Igra uloga (1918) – Komad u kojem se autor poigrava društvenim maskama i pravilima ponašanja.
- Čovek, zver i vrlina (1919) – Blistava komedija u kojoj Pirandelo pokazuje svoje vrhunsko majstorstvo humora i farse.
- Večeras improvizujemo (1930) – Poznato delo koje istražuje tanak odnos između pozorišta i stvarnog života, odnosno glumaca i likova.
- Kako me hoćeš (1930) – Drama koja se bavi nestalnošću i krizom ljudske ličnosti.

Sve ove drame su odličan primer Pirandelovog `teatra u teatru` i preteča drame apsurda, gde se stalno ruši granica između igre i stvarnosti.



Luiđi Pirandelo (ital. Luigi Pirandello; Agriđento, 28. jun 1867 — Rim, 10. decembar 1936) bio je italijanski romanopisac, pesnik i dramaturg. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1934, zbog njegove „hrabre i briljantne obnove drame i scene”. Njegova dela uključuju romane, stotine kratkih priča, 40 predstava, od kojih su neka napisana i na sicilijanskom. Pirandelove tragične farse smatraju se pretečama drame apsurda. Jedan od najznačajnijih dramskih pisaca 20. veka, koji je otvorio nove puteve moderne dramaturgije.

Rođen je u porodici više klase u siromašnom predgrađu grada Agriđento na Siciliji. Njegov otac, Stefano, pripadao je bogatoj porodici koja je bila uključena u proizvodnju sumpora, a majka, Katarina Riči Gramito, bila je iz buržoaske porodice. Obe porodice, Pirandelo i Riči Gramito, bile su anti-Burbonci i aktivno učestvovali u borbi za ujedinjenje i demokratiju. Stefano je učestvovao u čuvenom Pohodu hiljade, a kasnije pratio Garibaldija sve do bitke Aspromonte. Katarina, koja je bila jedva napunila 13 godina, bila je primorana da prati oca na Maltu, gde je poslat u egzil zbog suprotstavljanja Burboncima. Ali, otvorena naklonost Garibaldiju i jak osećaj idealizma tih prvih godina bili su brzo transformisani, pre svega kod Katarine, u ljuto i gorko razočaranje koje je stvorilo ujedinjenje. Pirandelo je kasnije taj osećaj izdaje i ogorčenosti izrazio u nekoliko svojih pesama i u romanu Stari i mladi. Takođe je verovatno da je ova atmosfera razočaranja u mladom Luiđiju probudila osećaj nesklada između ideala i stvarnosti koji je prepoznatljiv u njegovom eseju o humorizmu.

Godine 1887, definitivno se opredelivši za Odsek književnosti, preselio se u Rim da bi nastavio studije. Ali susret sa gradom, središtem borbe za ujedinjenje u kojoj su porodice njegovih roditelja učestvovale sa velikodušnim entuzijazmom, bio je razočaravajući i nimalo sličan onom što je očekivao. „Kada sam stigao u Rim, padala je jaka kiša, bila je noć i osećao sam se kao da mi je srce slomljeno, ali onda sam se nasmejao kao čovek u muci očaja.“

Pirandelo, koji je bio izuzetno osetljiv moralista, konačno je imao priliku da se uveri u nesvodivu dekadenciju takozvanih heroja Rizorđimenta u liku svog ujaka Roka, sada prosedelog i iscrpljenog funkcionera prefekture koji mu je obezbedio privremeni smeštaj u Rimu. „Očajnički smeh“, jedina manifestacija osvete za pretrpljeno razočarenje, inspirisao je gorke stihove njegove prve zbirke pesama Mal Đokondo (1889). Ali nije sve bilo negativno; ova prva poseta Rimu pružila mu je priliku da marljivo posećuje mnoga prestonička pozorišta: Il Nacionale, Il Vale, Il Manconi. „O dramsko teatru! Osvojiću ga. Ne mogu da uđem u jedan, a da ne doživim čudan osećaj, uzbuđene krvi kroz sve vene...”

Zbog sukoba sa profesorom latinskog, bio je primoran da napusti Univerzitet u Rimu i otišao u Bon sa pismom prezentacije jednog od svojih profesora. Boravak u Bonu, koji je trajao dve godine, bio je usijan kulturnim životom. Čitao je nemačke romantičare Žan Pola, Tika, Šamisa, Hajnriha Hajnea i Getea. Počeo je da prevodi Geteove Rimske elegije, komponovao je Elegiju Borealiju imitirajući stil Rimskih elegija, a na temu humorizma počeo je da meditira preko dela Čeka Anđolijerija.

U martu 1891, doktorirao je romansku filologiju[6] sa disertacijom o dijalektu Agrigenta: Zvuci i razvoj zvukova u govoru Kraperalisa.

Pirandelo je bio italijanski nacionalista i podržavao je fašizam na umeren način. Godine 1924, napisao je pismo Benitu Musoliniju tražeći od njega da bude primljen u članstvo Nacionalne fašističke partije.

Godine 1925, Pirandelo je, uz pomoć Musolinija, preuzeo umetničko rukovodstvo i vlasništvo Rimskog umetničkog teatra, koji je osnovala Grupa jedanaestorice. On je sebe opisao kao „fašistu zato što sam Italijan”. Zbog njegove privrženosti Musoliniju, satirični časopis Il Becco Giallo ga je nazivao P. Randelo (randello na italijanskom znači batina). Musolinijeva podrška donela mu je međunarodnu slavu i svetsku turneju, te je predstavljao svoj rad u Londonu, Parizu, Beču, Pragu, Budimpešti, Nemačkoj, Argentini i Brazilu.

On je izrazio javno apolitično uverenje, govoreći „Ja sam apolitičan, ja sam samo čovek na svetu.“ Imao je kontinuirane sukobe sa fašističkim vođama. Godine 1927, pocepao je svoju fašističku člansku kartu na komade pred zaprepašćenim generalnim sekretarom Fašističke partije. Do kraja života Pirandelo je uvek bio pod bliskim nadzorom tajne fašističke policije OVRA.

Njegova drama, Divovi sa planine, tumačena je kao dokaz njegovog shvatanja da su fašisti bili neprijateljski raspoloženi prema kulturi; ipak, tokom kasnijeg pojavljivanja u Njujorku, Pirandelo je distribuirao izjavu u kojoj je najavio svoju podršku italijanskoj aneksiji Abisinije. Zatim je svoju Nobelovu medalju dao fašističkoj vladi da se istopi u okviru kampanje Oro alla Patria („Zlato za otadžbinu“) 1935. tokom Drugog italijansko-etiopskog rata.

Pirandelova koncepcija pozorišta je u ovom trenutku pretrpela značajnu promenu. Ideja o glumcu kao neizbežnom izdajniku teksta, kao u Sei personaggi, ustupila je mesto identifikaciji glumca sa likom koji igra. Kompanija je nastupila širom većih gradova Evrope, a pirandelski repertoar je postao sve poznatiji. Između 1925. i 1926. godine Pirandelov poslednji i možda najveći roman, Uno, Nessuno e Centomila (Jedan, niko i sto hiljada), objavljen je serijski u časopisu Fiera Letteraria. On je bio jedan od saradnika nacionalističkog ženskog časopisa Lidel, i fašističkog dnevnika Il Tevere.

Dana 14. jula 1930. godine, verzija njegove kratke drame Čovek sa cvetom u ustima, koju je adaptirao i produkovao Lens Siveking, u koprodukciji sa kompanijom Džona Logija Berda, sa glumcima Valom Gilgudom i Lajonelom Milardom, postala je prva drama emitovana sa slikom i zvukom, kada ju je Britanska radiodifuzna korporacija pokazala svojoj publici u Londonu.

Pirandelo je nominovan za akademika Italije 1929, a 1934. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je nominovao Guljelmo Markoni, član Kraljevske akademije Italije. On je bio je poslednji italijanski dramski pisac koji je izabran za nagradu sve dok Dario Fo nije nagrađen 9. oktobra 1997. godine.

Pirandelo je umro sam u svojoj kući u Vija Bosio, Rim, 10. decembra 1936. godine. Odbio je državnu sahranu koju je ponudio Musolini i tek 1947. su njegovi kremirani ostaci sahranjeni na Siciliji. Vila Luiđi Pirandelo u Akvavivi dele Fonti je nazvana po njemu.