ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Db
Jezik: Engleski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Među velikim figurama koje su bile pioniri modernog pokreta u svjetskoj književnosti, nitko se nije pokazao svestranijim od Francuza Jeana Cocteaua. Pjesnik, romanopisac, kritičar, umjetnik, glumac, filmaš, Cocteau je također bio jedan od najvećih dramatičara koje je Europa iznjedrila, s više od desetak drama koje se često oživljavaju, ne samo u Francuskoj, već i u prijevodima u mnogim drugim zemljama.

Za ovu zbirku odabrani su izvrsni prijevodi četiri cjelovečernje drame, jedne kratke drame i `Govorničkog teksta` za operu Cocteau-Stravinskog Kralj Edip. Duže drame (Pakleni stroj, Orfej, Bakho, Vitezovi okruglog stola) su rekonstrukcije klasičnog mita i legende - poetske i vrlo originalne interpretacije određenih bezvremenskih tema koje su inspirirale velike drame kroz stoljeća. Svadbena zabava kod Eiffelovog tornja je, nasuprot tome, samo `podizanje zavjese`, ali izvanredna kao igra duha, otkrivajući duhovitost i psihološku prodornost po kojoj je Cocteau poznat.

Prijevodi:
Pakleni stroj, Albert Bermel
Orfej, John K. Savacool
Svadbena zabava na Eiffelovom tornju, Dudley Fitts
Vitezovi okruglog stola, W.H. Auden
Bakhus, Mary C. Hoeck
Govornikov tekst Kralja Edipa, E.E. Cummings



Žan Kokto (fr. Jean Cocteau; Mezon Lafit, 5. jul 1889 — Mi la Fore, 11. oktobar 1963)[1] bio je francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti – kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (`Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“).[2] Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955−1963. Novine Nacionalni posmatrač su sugerisale da je „od umetničke generacije čija je smelost iznedrila umetnost dvadesetog veka, Kokto bio najbliži tome da bude renesansni čovek“.[3]

On je najpoznatiji po romanima Le Grand Écart (1923), Le Livre blanc (1928), and Les Enfants Terribles (1929); pozorišnim predstavama Ljudski glas (1930), Paklena mašina (1934), Grozni roditelji (1938), Pisaća mašina (1941) i Dvoglavi orao (1946); i filmovima Krv pesnika (1930), Užasni roditelji (1948), Lepotica i zver (1946), Orfej (1950) i Orfejev testament (1960), koji uz Krv pesnika i Orfeja čini takozvanu orfičku trilogiju. AllMovie ga je opisao kao „jednog od najuspešnijih i najuticajnijih filmskih stvaralaca avangarde.“[4] Kokto je, prema Anet Insdorf, „ostavio iza sebe masu radova bez premca po njihovim raznovrsnostima umetničkog izraza.“[3]

Iako je njegovo delo obuhvatalo mnogo različitih medija, Kokto je insistirao na tome da sebe naziva pesnikom, klasifikujući veliku raznolikost svojih dela – pesama, romana, drama, eseja, crteža, filmova – kao „poezija“, „romaneskna poezija“, „pozorišna poezija“, „kritička poezija“, „grafička poezija“ i „filmska poezija“.[5]

Biografija
Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariskim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Od 1900. do 1904. godine, Kokto je pohađao srednju školu Kondorset, gde je upoznao i započeo vezu sa školskim kolegom Pjerom Dargelosom, koji će se ponovo pojavljivati u Koktovom delu, „Žan Kokto: Erotski crteži.“[6] On je otišao od kuće sa petnaest godina. Svoj prvi tom pesama, Aladinovu lampu, objavio je sa devetnaest godina. Kokto je ubrzo postao poznat u boemskim umetničkim krugovima kao Neozbiljni princ, što naslov knjige koju je objavio u dvadeset i drugoj godini. Edit Vorton ga je opisala kao čoveka „kome je svaki veliki stih poezije bio izlazak sunca, svaki zalazak sunca temelj Nebeskog grada...“[7]

Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu `Aladinova svetiljka`.


Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej
Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom `Iznenadi me!` bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet `Parada`: Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner.

Kasnije je Kokto pisao:

Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama.


Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine
Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mare. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pijaf, s kojom je bio i veliki prijatelj.

Upoznao je mladog pisca imenom Remon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvojice postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Remonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu.

Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji.

Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963, bio Veliki majstor Sionskog priorata.

U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala.

Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pijaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pijaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.