ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Jean Racine Three Plays: Andromache, Phaedra, & Athaliah (Wordsworth Classics of World Literature)


Žan Rasin (fr. Jean Racine; La Fert Milon, 22. decembar 1639 — Pariz, 21. april 1699) bio je francuski pisac drama, jedan iz „velike trojke“ francuskih dramatičara 17. veka (uz Molijera i Korneja).[1] Rasin je najviše pisao tragedije,[2] iako je napisao i jednu komediju.[3] Rasin je prvenstveno bio tragičar, stvarajući takve „primere neoklasičnog savršenstva“[4] kao što su Fedra,[5] Andromaha,[6] i Atali.[7] Napisao je jednu komediju, Les Plaideurs,[3] i prigušenu tragediju, Ester[8] za mlade.

Rasinove drame su pokazale njegovo majstorstvo u dvanaestoslogu (12 slogova) francuskog aleksandrina. Njegovo pisanje je poznato po svojoj eleganciji, čistoći, brzini i besu,[9][10] i po onome što je američki pesnik Robert Louel opisao kao „ivica dijamanta“[11] i „slava njegovog tvrdog, električnog besa”.[12] Rasinovu dramaturgiju obeležava njegova psihološka pronicljivost, preovlađujuća strast njegovih likova i ogoljenost radnje i scene.

Stil
Kvalitet Rasinove poezije je verovatno njegov najveći doprions francuskoj književnosti. Način na koji je koristio stih aleksandrinac je vrhunski, po harmoniji, jednostavnosti i eleganciji.[13]

Rasinovo delo je naišlo na mnoge kritike njegovih savremenika. Jedna je bio nedostatak istorijske istinitosti u dramama kao što su Britanik (1669)[14] i Mitridejt (1673). Rasin je brzo istakao da su njegovi najveći kritičari – njegovi rivalski dramatičari – bili među najvećim prestupnicima u tom pogledu. Još jedna velika kritika upućena njemu je nedostatak incidenta u njegovoj tragediji Berenika (1670). Racinov odgovor je bio da se najveća tragedija ne sastoji nužno u krvoproliću i smrti.

Opšte karakteristike
Rasin ograničava svoj rečnik na 4000 reči.[15] On isključuje svakodnevne izraze jer, iako su Grci mogli nazvati stvari pravim imenom, on ne veruje da je to moguće na latinskom ili francuskom. Klasična jedinstva se striktno poštuju, jer je opisana samo poslednja faza produžene krize. Broj likova, svi od kojih su kraljevski, sveden je na najmanji minimum. Akcija na sceni je skoro eliminisana. Pokvareni Ipolit nije vraćen, kao ni Hipolit od Euripida. Jedini izuzetak od ovoga je da Atalide ubada sebe pred publikom u Bajazetu; ali to je prihvatljivo u predstavi koja je upadljiva po divljaštvu i orijentalnom koloritu.

Fundamentalna priroda tragedije
Tragedija pokazuje kako ljudi padaju iz blagostanja u katastrofu. Što je viši položaj sa kojeg junak pada, veća je tragedija. Osim poverljivih lica, od kojih su Narcis (u Britaniku)[16] i Enone (u Fedri)[17] najznačajniji, Rasin opisuje sudbinu kraljeva, kraljica, prinčeva i princeza, oslobođenih stežućih pritisaka svakodnevnog života, i sposobanih da govore i deluju bez inhibicije.

Priroda grčke tragedije
Grčka tragedija, iz koje je Rasin tako obilno pozajmio, težila je pretpostavci da je čovečanstvo pod kontrolom bogova ravnodušnih prema njegovim patnjama i težnjama. U Œdipus Tyrannus Sofoklov junak postepeno postaje svestan strašne činjenice da, koliko god se njegova porodica trudila da odvrati proročanstvo, on je ipak ubio svog oca i oženio svoju majku, i da sada mora da plati kaznu za ove nesvesne zločine.[18] Ista svest o okrutnoj sudbini koja nedužne muškarce i žene vodi u greh i zahteva odmazdu za jednako nevinu decu, prožima La Thébaïde, komad koji se i sam bavi legendom o Edipu.

Racinova tragična vizija
Za Rasina se često kaže da je bio pod dubokim uticajem jansenističkog osećaja za fatalizam.[19][20][21] Međutim, veza između Rasinove tragedije i jansenizma osporavana je po više osnova; na primer, sam Rasin je negirao bilo kakvu vezu sa jansenizmom.[22] Kao hrišćanin, Rasin više nije mogao da pretpostavlja, kao Eshil i Sofokle, da je Bog nemilosrdan u tome da ljude vodi u propast koju oni ne predviđaju. Umesto toga, sudbina postaje (barem u sekularnim predstavama) nekontrolisano ludilo neuzvraćene ljubavi.

Kao već u Euripidovim delima, bogovi su postali simboličniji. Venera predstavlja neugasivu silu seksualne strasti u ljudskom biću u Euripidovom Hipolitu; ali usko povezano sa ovim – zaista, nerazlučivo od njega – je atavistička vrsta monstruozne aberacije koja je dovela do toga da se njena majka Pasifaja pari sa bikom i rodi Minotaura.

Dakle, kod Rasina hamartija, koja je trinaesto poglavlje Aristotelove Poetike proglašana je za karakteristiku tragedije, i nije samo radnja izvedena u dobroj nameri koja kasnije ima najgore posledice (Edipovo ubistvo stranca na putu za Tebu i ženidba udovice kraljice Tebe nakon što je rešila zagonetku Sfinge), niti je to jednostavno greška u rasuđivanju (kao kada Dejanira, u Herkulesu Furensu Seneke Mlađeg, ubije svog muža mada je nameravala da povrati njegovu ljubav); to je mana karaktera.