ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2001
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Mirjana Ojdanić - Trag ljudskih zuba
Plavi jahač, Beograd, 2001
220 str.
meki povez
stanje: vrlo dobro

Ženska drama!
“Snaga komada Trag ljudskih zuba Mirjane Ojdanić svakako proističe iz njegove osnovne tematike, i činjenice da je ta tematika vezana sa sada i ovde. Zlostavljanje žena, na ivici da bude prihvaćeno kao kulturološka osobina našeg okruženja, se u poslednje vreme često kritikuje, čak i oštro napada. Ali i uz svu podršku javnosti i mnogih organizacija ovaj problem je teško iskoreniti. Osobenost teksta leži u specifičnom načinu prilaza ovom pitanju. Da, problem zlostavljanja žena je i kritikovan, i problematizovan, i ispitivan ali kroz sukobljavanje dva ženska lika, dve junakinje koje su iz “dva potpuno različita filma”.
Z.K. i Grozdana pripadnice su dva sveta koja ne samo da su u potpunosti rascepljena već su, usled društvenih i političkih previranja koje smo proživeli u poslednjih 15 godina, definisana kroz negiranje ‘drugog’. Mi nećemo prisustvovati samo varnicama koje će se razletiti pri sudaru ova dva kontrastna principa, već njihovom neverovatno snažnom spoju. Oba stava biće preispitivana, kritikovana, pa čak i ismejavana, ali njihovo zajedništvo učiniće oba lika daleko jačim…”


Trag ljudskih zuba je tekst koji je nastao na osnovu istinitog događaja o ženama koje su spas od nasilja u porodici (čitaj supružnika) pokušali da nađu u sigurnoj ženskoj kući. Osnova ovog teksta je dokumentarna građa. Nasilje nad ženama u porodici nije ovovremensko. Ono postoji još od vremena kada su Adam i Eva proterani iz raja. Ko je za to proterivanje kriv muškarac, ili žena? Žena je u očima muškarca danas kriva za sve. Kriva je zato što je muž izgubio posao, zato što nema posla, zato što ima problema na poslu, zato što je ručak neslan, zato što je ručak preslan, zato što je ručak hladan, zato što mu ne da, zato što mu olako da, zato što mu odgovori, zato što ćuti, zato što ga je popreko pogledala, zato što ga ne gleda…Fizička superiornost muškog pola kroz sve ove vekove stavljala je ženu u podređeni položaj, položaj dežurnog krivca za sve i svašta. Ali nije ovde u pitanju samo ženska nabeđena krivica već i demonstracija sile od strane muškarca, prisvojeno pravo muškarca da može ženu fizički da maltretira, zlostavlja nedopuštajući joj da bude ljudsko biće.
Svet danas skoro da tako funkcioniše. Svetom vladaju muškarci po pravilima koja su oni ustrojili. Svaki pokušaj žene da iskorakne iz tog sveta, da se pobuni protiv toga biva osuđeno na propast, ili u najboljem slučaju biva završen bekstvom u tzv. sigurnu žensku kuću, ako se ona uošte može smatrati sigurnom. Pre bi se moglo reći da se radi o kući za predah od teskobnog života. Čekanje da se “stvori kritična masa istomišljenika” koji će reći stop muškom nasilju u porodici pretvara se u čekanje nečega što kao da nikada neće doći, a za to vreme život prolazi i svakim danom ostavlja neki novi trag ljudskih zuba na ženskoj duši. Fizičke rane zarastu, očiste se ali duševne ostaju večno kao trajan beleg sirotice, nesretnice!