ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1988
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Kao nova. Koričena. Originalni omot.
Карло Емилио Гада ( италијански изговор: [ˈкарло еˈмиːљо ˈɡадда] ; 14. новембар 1893 — 21. мај 1973) је био италијански писац и песник. Припада традицији језичких иноватора, писаца који су се поигравали помало укоченим стандардним предратним италијанским језиком и додавали елементе дијалеката, техничког жаргона и игре речи.
Гада је био инжењер из Милана , и волео је и мрзео свој посао. Критичари су га упоређивали са другим писцима са научним искуством, као што су Примо Леви , Роберт Мусил и Томас Пинчон — сличан дух тачности прожима неке од Гадиних књига. Међу Гадиним стиловима и жанровима су барок , експресионизам и гротеска . [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ]

Карло Емилио Гада је рођен у Милану 1893. и увек је био интензивно Миланац, иако су касније у његовом животу Фиренца и Рим такође постали утицај. Гадин надимак је Ил гран Ломбардо , Велики Ломбард : референца на чувене стихове 70-3 Парадисо КСВИИ, који предвиђају заштиту коју ће Данте добити од Бартоломеа ИИ дела Скала из Вероне током свог изгнанства из Фиренце: „Ло примо туо рефугио е `л примо остелло / сара ла цортесиа дел гран Ломбардо/ цхе `н су ла сцала порта ил санто уццелло` („Ваше прво уточиште и гостионица биће љубазношћу великог Ломбарда, који на мердевинама носи свету птицу`). [ 6 ]

Гадин отац је умро 1909, остављајући породицу у смањеним економским условима; Гадина мајка, међутим, никада није покушала да усвоји скромнији стил живота. Очева пословна неспособност и мајчинска опсесија за очувањем „образа“ и изгледа снажно се појављују у Ла цогнизионе дел долоре .

Студирао је у Милану, а током студија на Политехничком факултету у Милану (универзитет специјализован за инжењерство и архитектуру) пријавио се као добровољац у Првом светском рату . Током рата био је поручник Алпинијевог корпуса и водио је митраљески тим. Био је заробљен са својим одредом током битке код Капорета у октобру 1917; његов брат је убијен у авиону—и ова смрт је истакнута у Ла Цогнизионе дел долоре . Гада, који је у то време био ватрени националиста, био је дубоко понижен месецима које је морао да проведе у немачком логору за заробљенике.

После рата, 1920. године, Гада је коначно дипломирао. Радио је као инжењер до 1935. године, проводећи три од тих година у Аргентини. Међу Гадиним мање познатим достигнућима је изградња, као инжењер, Ватиканске електране за Пија КСИ. [ 7 ] Земља је у то време доживљавала процват економије, а Гада је то искуство искористио за измишљени јужноамерички цум- Брианза амбијент Ла Цогнизионе дел Долоре . Након тога, четрдесетих година прошлог века, посветио се књижевности. Биле су то године фашизма, који га је затекао гунђавим и огорченим песимистом. Са годинама, његова горчина и мизантропија су се нешто појачали.

У Ерос е Приапо (1945) Гада анализира колективне феномене који су погодовали успону италијанског фашизма, италијанској фасцинацији Бенитом Мусолинијем . [ 8 ] Објашњава фашизам као суштински буржоаски покрет. [ цитирање потребно ] Ерос е Приапо је 1945. одбио један часопис због наводног опсценог садржаја, а Гарзанти ће га први пут објавити тек 1967. године. У издању из 1967., међутим, избачени су неки од онога што је Гада сматрао најтежим сатиричним потезима. Неизбрисано оригинално издање из 1945. биће објављено 2013. [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ]

Године 1946. часопис Леттература објавио је, у пет епизода, крими роман Куер пастицциаццио брутто де виа Мерулана , који је на енглески преведен као Тај грозни неред на Виа Мерулани . У великој мери експериментише са језиком, позајмљујући много из неколико италијанских дијалеката. Такође је значајно што на крају не кажете входуннит .

Међу научницима се води одређена дебата у вези Гадине сексуалне оријентације. У својој књизи о хомосексуалном сликару Филипу Де Пизису , писац Ђовани Комисо (такође геј) описао је вече у којем су он и Де Писис отишли ​​на пиво са Гадом и филологом Ђанфранком Континијем , током које је Гада замолио Де Пизиса да сумира разне врсте „неправилне“ љубави. [ 12 ] Према Италу Калвину (Увод у тај грозни неред на Виа Мерулани , 1984), Гада је био „нежења потлачен парализирајућом стидљивошћу у било ком женском присуству“. Свакако, његов рад показује изразито субверзивни однос према буржоаским вредностима, изражен пре свега у нескладној употреби језика испресецаног дијалектом, академским и техничким жаргоном и прљавом причом. [ 13 ] Ово је посебно интересантно јер критика грађанског живота долази такорећи изнутра, а бивши инжењер представља респектабилну фигуру у племенитом сиромаштву. [ 14 ]

Гада је наставио да пише све до своје смрти, 1973. Најважнији Гадин критичар био је Ђанфранко Контини .

Шведска академија је 2017. објавила после 50 година тајну листу номинација за Нобелову награду за књижевност 1966. године . Гада је по први пут номиновао италоамерички лингвиста и полиглота Марио Ендру Пеј . [ 15 ]