ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxxx

Žoze Saramago Smrt i njeni hirovi
Meki povez

U ponoć 1. januara, u jednoj neimenovanoj zemlji, na misteriozan način smrt prestaje da posećuje njene stanovnike. Od tog trenutka niko više ne umire i odgovor na ovu neverovatnu pojavu nisu u stanju da daju ni naučni, ni državni, ni crkveni autoriteti. Preko noći propadaju osiguravajuća društva, preti bankrot penzijskog sistema, a i hrišćansko učenje o vaskrsenju ozbiljno je dovedeno u pitanje... Kako obični ljudi doživljavaju smrt u ovim okolnostima, na šta su, uprkos prvobitnom ushićenju, spremni da bi je se ponovo domogli &ndash pripoveda se u ovom romanu baroknog stila i raskošne imaginacije, još jednoj Saramagovoj alegoriji koja dotiče večna pitanja čovekovog postojanja i njegove sudbine.

Saramagova proza je glas koji obuhvata sve glasove, kao univerzalni unutrašnji žamor. Oni koji nisu čitali Saramaga ranije biće zaprepašćeni već od prve stranice romana, čim pripovest otpočne rečima: &bdquoSledećeg dana niko nije umro.&ldquo
Stiven Pul, Guardian

Na početku romana, kada smrt prestane da ubija, obični ljudi su ushićeni. Shvataju da su se domogli &bdquonajvećeg sna čovečanstva od njegovog prapočetka&rdquo. S vremenom, za trezvenije umove, kraj umiranja pretvara se u pretnju: &bdquoAko ne počnemo ponovo da umiremo, za nas nema budućnosti!&ldquo
D. T. Maks, The New York Times

Saramago preobraća smrt u ljudsko biće, ona postaje žena, i to, prema pišćevoj zamisli, dama tridesetih godina, dezorijentisana, prelepa, pomalo sita svog drevnog zanata, štaviše, ako se tako može reći, pomalo tužna.
La Revelacion

Smrt i njeni hirovi preispituje niz teoloških i metafizičkih pitanja o poželjnosti utopije, mogućnosti raja i pravih osnova religije.
Džejms Vud, The New Yorker

Briljantna satira koja zadire u prirodu smrtnosti.
Ben Bolig, The Observer



Žoze Saramago (port. José Saramago [ʒuˈzɛ sɐɾɐˈmaɣu]; Azinjaga, Portugalija, 16. novembar 1922. — Tijaz, Kanarska ostrva, Španija, 18. jun 2010), bio je portugalski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 1998. godinu.


Rođen je u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija ga prinuđuje da promeni niz zanimanja, da bi se tek 1976. godine posvetio isključivo književnosti. Saramago se smatra najvećim portugalskim i jednim od najuticajnijih svetskih pisaca današnjice. Njegova dela prevedena su na preko trideset jezika. Završio je mašinbravarski zanat u Srednjoj tehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao auto-mehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika Diário de Notícias smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Oženio se Ildom Reiš 1944, s kojom je dobio kćer Violante 1947. Od 1988. do smrti živeo je sa drugom ženom, Pilar del Rio, španskom novinarkom koja je bila i zvanični prevodilac njegovih dela na španski jezik. Pristupio je od Portugalije komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“ Posle napada na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti 1991. godine, koje su sprečile piščevu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća. Dobio je Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza, 1995. godine, i Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine.[1]

Njegova supruga Pilar del Rio, predsednica Zadužbine Žozea Saramaga u Lisabonu, posetila je Sajam knjiga u Beogradu 2013. godine.[2]

Književni rad
Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Godine 1953. ponudio je jednom lisabonskom izdavaču svoj novi roman Staklena kupola (port. Claraboia), ali izdavač nije odgovorio narednih 40 godina. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Šarl Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički angažovani tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1973 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981), Male uspomene (memoari, 2006) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Stoleće u Alentežu (1980), Sedam Sunaca i Sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Slepilo (1995), Sva imena (1997), Pećina (2000), Udvojeni čovek (2003), Zapis o pronicljivosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005), Putovanje jednog slona (2008) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991). Posthumno su objavljeni njegov rani roman Staklena kupola i početak poslednjeg romana Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, koji nije stigao da završi...