Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga je lepo očuvana ali ima malo podvlačenja grafitnom olovkom, ne dmeta čitanju i može se obrisati


Godine 1953. na pozornici Theatre de Babylone u Parizu izvedena je jedna drama sa pomalo neobičnim naslovom: Čekajući Godoa. Autor te drame, Samjuel Beket, bio je do tada poznat samo u uskim krugovima kao pisac neobičnih, zagonetnih i malo čitanih romana. Drama Čekajući Godoa načinila je od njega jednog od naipoznatijih, najdiskutovanijih i naikontroverznijih dramskih pisaca našeg vremena.
Beketove drame obično se svrstavaju u onu vrstu teatra koju poznajemo pod imenom „teatra apsurda”. Ali vrlo brzo uviđamo da su okviri jednog pravca ili jedne škole suviše uski za pisca kao što je ovaj neobični Irac koji čoveka posmatra — kao što je to činio i njegov zemliak, pa u mnogo čemu i prethodnik, Svift — na surov i nepoštedan način, oduzimajući mu svaku iluziju o prirodi njegovog postojanja. Mogli bismo reći kako Beket već odavno nije pisac „teatra apsurda”, već jednostavno veliki dramski pisac u čijem delu nalazimo jednu potpunu (iako sumornu) viziju čovekove sudbine.
U ovom izboru nalaze se sledeće Beketove drame: Čekajući Godoa, Kraj partije, Krapova poslednja traka, Srećni dani, Igra, Ah Džo? Ne ja, Tada, Koraci, Čin bez reči I i Čin bez reči II.


Sadržaj:

Jovan Hristić: Beketovo pozorje ljudskog života

ČEKAJUĆI GODOA
KRAJ PARTIJE
KRAPOVA POSLEDNJA TRAKA .
SREĆNI DANI
IGRA
AH, DŽO?
NE JA
TADA
KORACI
ČIN BEZ REČI I
ČIN BEZ REČI II

Semjuel Beket (engl. Samuel Beckett; Dablin, 13. april 1906 — Pariz, 22. decembar 1989), bio je irski književnik, dramaturg i romanopisac.

Od 1938. godine živi u Parizu, a nakon rata počinje i da piše na francuskom. Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa.[6] Da bi prikazao apsurdnost takva života i čovekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama, a likove svodi na groteskne i stravične marionete (nemi, slepi, gluvi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smeštene u kante za smeće ili zatrpane u pesku). Izraz je prilagođen tim apsurdnim situacijama i sugeriše ih besmislenim ponavljanjem više-manje istih dijaloga ili dugim unutrašnjim monolozima, u kojima je jezik oslobođen uobičajene gramatičke strukture.

Bio je prijatelj sa Džejms Džojsom, kome je bio i lični sekretar. Godine 1969. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.[3] Najznačajniji je kao pisac pozorišnih komada i jedan od glavnih predstavnika „teatra apsurda“. Napisao je i nekoliko romana, ali svetski uspeh postigao je sa dramama.

Beket je bio nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1969 „za njegovo pisanje, koje - u novim oblicima za roman i dramu - u siromaštvu savremenog čoveka stiče svoje uzdizanje”


Semjuel Beket je rođen u Dablinu Veliki petak, 13. aprila 1906, od oca Vilijama Franka Beketa i majke Marije Džons Rou, medicinske sestre, kad su oboje imali 35 godina.[8] Oni su se uzeli 1901. godine. Beket je imao jednog starijeg brata, Frank Edvard Beket (1902–1954). Od svoje pete godine, Beket je pohađao lokalnu školu u Dablinu, gde je počeo da uči muziku, a zatim je premešten u Ersfort Haus školu u centru grada u blizini Harkort ulice. Beketovi su bili članovi aglikanske Irske crkve. Porodična dom, Kuldrinaj u dablinskom predgrađu Foksrok, bila je velika kuća sa baštom i teneskim tereom, koju je 1903. godine izgradio Semjuelov otac, Vilijam. Kuća i bašta, zajedno sa okružujućim seoskim predelom je mesto gde je često šetao sa svojim ocem

Semjuel Beket Samuel Beckett