Autor: Ramona Žugić
Žanr: Drama
Pismo: Latinica
Broj strana: 120
Povez: Broš
Format: 13x20
Godina izdanja: 2023


Polje irisa je filozosko-ljubavni roman Ramone Žugić u kome glavna junakinja, Kasija, prelazi težek, ali nužan put do samospoznaje. Taj put podrazumeva harmonizovanje i suočavanje sa sopstvenom senkom, u okviru koje se kriju najmračniji i emotivno najdubljivi slojevi ličnosti, poput strahova. Kasija je svoju senku personalizovala, ona je Iris, neznatno je starija od nje, jer se senka prenosi kroz generacije, ali tokom puta samospoznaje komunicira sa njom:

Iskušenjima jačamo, rastemo ili padamo, ali jedno je važno, a to je da uvek sami biramo. Ako se nekada nađeš u dilemi da li da nešto učiniš, seti se da je najvažnije da osetiš ljubav da želiš i veruješ. Ako osetiš gnev i mržnju, tada gubiš priliku da biraš. Ne dozvoli da budeš rob crnila, tuđeg greha, voli i budi slobodna!

Taj lep osećaj ljubavi Kasija kao devojčica oseća u svojoj porodici, prema sestri, ali i prema biljkama i cveću. Simbolično, svi ženski likovi ovog romana su dobili imena po vrstama cveća: Jasmin, Iris, Ljiljana… U Kini se cvet Iris smatra simbolom jasne i sofisticirane komunikacije.

"Prirodu smo dobili na dar, a ne da bismo je krotili, sputavali. Ona je večna i nikada neće prestati da postoji, jer se menja po sopstvenim pravilima, iznova raste i razvija se. Svevišnji je verovao dok je stvarao misleće koji ne veruju jer misle ‒ prisetila se Naninih reči i odjednom snažno poželela da je tu pored nje. Čovek je onoliko mali koliko misli da može da menja velike stvari ‒ pomislila je. I nije ništa drugo do slike u sadašnjem trenutku. Čovek nije ništa dok ne pripada prirodi, dok je ne oseti u sebi."

To je bio prvi nivo na putu ka samospoznaji, bilo je potrebno da shvati i živi u saglasju sa prirodom, koji je Kasija prešla u okrilju svoje porodice. Ubrzo je počeo rat, međuljudski odnosi su se pokvarili, a Kasija sve događaje povezuje sa prirodom pa je metaforu „Oluje”, kako je nazvana operacija kojom je hiljade Srba iseljeno iz Hrvatske, proširila na celokupnu radnju. U toj konfuziji i metežu, nikom ko je rastao i sazrevao nije bilo lako.

Drugi nivo puta junakinja ovog romana prevazilazi sama, otiskuje se u nepoznato, u potrazi za planinom, koja je samo simbol, prepreka, koja se mora dostići i prevazići. Na tom nivou susreće Nevu, koja takođe voli cveće i živi asketskim životom zbog neuzvraćene ljubavi. I od nje će Kasija dosta naučiti:

Znaš, Kasija, filozofiju prvo moraš da osetiš u sebi kao zov, kao konflikt iz koga nastaje bezbroj pitanja, slutnji i nedoumica, a onda da izgradiš sopstvenu, u koju ćeš da veruješ. Tek kada stvoriš sopstvene obrasce, počinješ da živiš sama svoj život, na putu do osećanja istinske sreće. Ona neće zaobići nikoga ko veruje.

Svest da se dobro dobrim vraća i da svako treba da bira sopstvenu filosofiju je ohrabrila Kasiju, ali je nije oslobodila sopstvenih strahova. Neva je bila sposobna da deli dobro i ljubav i zbog toga je bila nagrađena, vratila joj se njena ljubav, a Kasiji je ostavila kuću, slike i knjige da prezimi. Teško je tada bilo Kasiji, ali je ipak smogla snage da s proleća nastavi put.

Na trećem nivou puta dolazi do simboličnog ljubavnog susreta sa Viktorom, sa kojim će se spojiti tek u povratku, nakon što se suoči sa svojom senkom (Iris) i obave bitan razgovor:
‒ Ako sam dobro shvatila, za život bez straha je potrebna ljubav. Sa druge strane, da li to znači da ću, kada se oslobodim straha, biti kao i oni drugi koji ne osećaju? Može li se ogrubeti?
‒ Tada ćeš prestati da meriš bilo šta. Ljubav je najviši oblik zrelosti duše, ona je savršenstvo kome težimo od rođenja. Vidiš u dnu planine prelepu obalu, ukrašenu palmama?

Shvativši da je ljubav esencija svega i jedino sredstvo pomoću koga se prevazilaze prepreke, rasteretila se i harmonizovala, postala jača i rešila da se vrati svom životu. Na povratku je srela Viktora i ostvarila ljubav. Mračni delovi senke su se preneli na njenu najstariju ćerku, ali je ona, ojačana ljubavlju vičnija i spremnija da joj pomogne.

Nemojte se plašiti suočavanja sa sopstvenom senkom. Teško je, ali je nužno da se odvažite na taj korak. Čitanje ovog romana će pomoći u tome, kao i da shvatite svrhu i poentu života, jer: Srdnja je vera u sopstvenu nemoć, a prava nemoć je vera u pravo na srdnju!

I nemojte se srditi zbog bilo čega što vam je dodeljeno, lepota je u različitosti, već širite i delite ljubav, pa neka cveta hiljadu cvetova, shvatićete zašto je to važno, kada pročitate ovo Polje irisa Ramone Žugić. - Marina Đenadić