ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 276
Jezik: Engleski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Rhinoceros / The Chairs / The Lesson




Eugène Ionesco


Rhinoceros:
`Sve mačke su smrtne. Sokrat je smrtan. Dakle, Sokrat je mačka.` Svaki stereotipni jezik postaje aberantan. To je ono što Ionesco demonstrira u Rhinocérosu, predstavi koja je prvi put ugledala svjetlo dana kao kratka priča. Pobornik totalnog kazališta, on apsurd dovodi do vrhunca materijalno ga utjelovljujući. Alegorija masovnih ideologija, okrutni i razorni nosorog kreće se samo u skupinama i osvaja vratolomnom brzinom. Sam i ne znajući zašto, Bérenger se opire promjeni. Opire se za naše najveće oduševljenje, jer njegova očajnička borba rađa ukusne karikature, hrabre i nekonvencionalne varijacije tonova i žanrova. Intelektualna skleroza, nekomunikacija i perverzija jezika stvaraju situacije toliko tragične da postaju komične, toliko groteskne da mogu biti samo dramatične. Za Ionescovo kazalište se govorilo da je angažirano; njoj, u korist pojedinca, prijeti marginalizacija kada se usprkos svojim slabostima uspije oduprijeti degradirajućim iskušenjima koja je sam iznjedrio.


The Chairs:
U kući na otoku vrlo stari par provodi vrijeme uz privatne igre i napola zapamćene priče. Uz briljantnu ekscentričnost, Ionescova `tragična farsa` kombinira komični portret ljudske ludosti s čarobnim eksperimentom u kazališnim mogućnostima.

The Lesson:
Predstava u jednom činu.
Predstava se odvija u uredu i blagovaonici malog francuskog stana. Profesor, stariji muškarac od oko 50 do 60 godina, očekuje novog učenika (18 godina). Treći lik je Profesorova služavka, stasita žena crvenog lica od oko 40 do 50 godina, koja se stalno brine za Profesorovo zdravlje. Kako lekcija napreduje, Profesor se sve više ljuti na (ono što on doživljava kao) učenikovo neznanje, a učenik postaje sve tiši i krotkiji. Na vrhuncu drame, Učenika ubija Profesor, nakon dugog napada non sequitura (koji se često koriste u Ionescovim dramama). Predstava završava kada novog učenika dočekuje Sluškinja.


Ežen Jonesko, rođen kao Euđen Jonesku (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu; Slatina, 26. novembar 1909 — Pariz, 28. mart 1994), bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudskog postojanja.

Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke i druga dela.


Jonesko je rođen |26. novembra 1909. u rumunjskom gradu Slatini. Otac mu je bio Rumun, a majka Francuskinja grčko-rumunskog porekla.[1] Otac mu je bio pravoslavne vere. Njegova baka sa majčine strane bila je grkopravoslavne vere, ali se preobratila u religiju svog supruga, protestantizam, te je i Joneskova majka odgajena kao protestantkinja. Sam Jonesko je kršten kao rumunski pravoslavac. Mnogi izvori navode njegov datum rođenja kao 1912, ali to je greška nastala iz Joneskove vlastite taštine.[2] Jonesko se 1911. seli u Francusku gde ostaje sve do 1922. kada se vraća u rodnu Rumuniju.[3] Njegovi roditelji su se razveli za vreme boravka u Francuskoj, 1916.[3] Po povratku u Rumuniju, morao je ponovo da uči rumunski jezik kako bi mogao da normalno prati predavanja tokom školovanja u Bukureštu.[3] Nakon srednje škole, 1928. počinje studije francuske književnosti na univerzitetu u Bukureštu. Na univerzitetu je diplomirao 1933. Za vrijeme studija upoznao se sa Emilom Sioranom i Mirčom Elijadom, te su njih troje postali doživotni prijatelji.

Jonesko se 1936. oženio sa Rodicom Burileanu (1910 - 2004). Brak im je doneo jednu kći za koju je Jonesko napisao mnogo nekonvencionalnih priča za decu. Dobivši stipendiju[3] 1938, beži pred rumunskim fašizmom nazad u Francusku gde je završio svoj doktorski rad. Zbog izbijanja Drugog svetskog rata 1939, ostao je tamo, u Marselju, ali se konačno nastanio u Francuskoj tek 1942. Nakon oslobađanja Pariza 1944, Jonesko se sa porodicom preselio tamo. Uprkos dogotrajnom boravku u Francuskoj, državljanstvo je dobio tek 1950.[4]

Jonesko je 1970. odlikovan članstvom u Francuske akademije.[5] Jonesko je dobio i mnogo nagrada od kojih su najistaknutije: Nagrada na Turskom festivalu za film 1959, Prix Italia 1963, Nagrada Asocijacije pozorišnih pisaca 1966, Grand Prix National za pozorište 1969, Monaco Grand Prix 1969, Austrijska državna nagrada za evropsku književnost 1970, Nagrada Jerusalim 1973, te počasni doktorati na univerzitetima u Njujorku, Levenu, Vorviku i Tel Avivu. Jonesko je preminuo u Parizu 28. marta 1994. u svojoj 84. godini, a sahranjen je na pariškom groblju Monparnas.

Iako je Jonesko pisao gotovo samo na francuskom, on je jedan od najodlikovanijih rumunjskih umetnika.

Jonesko - književnik
Koreni njegove prve drame
Kao i Semjuel Beket, Jonesko je u pozorište došao jako kasno. Svoju prvu dramu, Ćelavu pevačicu, napisao je tek 1948, a prvi put je izvedena je tek 1950. Sa 40 godina odlučio je da nauči engleski jezik koristeći Asimil metodu brižnog kopiranja celih rečenica kako bi ih zapamtio. Kada bi ih ponovno pročitao, osećao se kao da nije učio engleski, nego je otkrivao neke zapanjujuće istine kao ta da ima 7 dana u nedelji, da je tavanica gore, a pod dole tj. stvari koje je već znao, ali koje su ga iznenedno pogodile kao zapanjujuće koliko su one zapravo neosporno istinite.

Ovaj osjećaj samo se intenzivirao sa predstavljanjem likova znanih kao „G. i Gđa. Smit” u kasnijim iskustvima. Na njegovo iznenađenje, Gospođa Smit obavestila je svoga supruga da imaju nekoliko dece, da žive u Londonu, da se prezivaju Smit, da je gospodin Smith službenik, da imaju sluškinju Meri, koja je Engleskinja, baš kao i njih dvoje. Veliki značaj gospođe Smit, mislio je, je njezina jako metodična procedura u njezinom traganju za istinom. Za Joneskja, klišeji i istinite činjenice iz uvodnog razgovora raspadale su se u divlju karikaturu i parodiju gde se sam jezik raspada i puca na fragmente reči. Jonesko je odlučio da prevede to iskustvo u dramu, Ćelavu pevačicu, koja je prvi put izvedena 1950, a režirao ju je Nikolas Bataj. Izvođenje je bilo totalni krah i prošlo je neopaženo sve dok par uspešnih kritičara i pisaca, među kojima su bili i Žan Anuj i Rajmond Keno, nisu pohvalili predstavu.

Ranija dela
Joneskova najranija, ali i najinovativnija dela su jednočine antidrame: Ćelava pevačica (1950), Poduka (1951), Stolice (1952) i Žak ili pokornost (1955). Ti apsurdni skečevi, kojima je dao naziv „antikomadi” ili „antidrame” (fra. anti-pièce), opisuju moderni osećaj otuđenosti, i nemogućnosti i besmislenosti komunikacije sa nadrealnom komičnom silom, parodirajući konformizam buržoazije i konvencionalnih pozorišnih formi. U njima Jonosko odbija konvencionalnu fabulu kao bazu, i umesto toga uzima njihovu dramsku strukturu iz akcelerirajućih ritmova i(li) cikličnih ponavljanja. Zanemaruje psihologiju i logički dijalog, time opisujući dehumanizovani svet sa mehaničkim, skoro lutkarskim likovima koji govore na non-sequituru. Jezik postane sve ređi, sa rečima i materijalnim objektima koji dobiju vlastiti život, povećavajući likove i stvarajući osećaj opasnosti.

Velike drame
Sa Neplaćenim ubicom (1959, njegova druga velika, prava drama; prva je bila Amedi ili kako ga se otarasiti), Jonesko je započeo istraživanje više podržanih dramskih situacija sa više humaniziranih likova. Od istaknutijih likova treba spomenuti Berengera, koji je bio glavni lik u više Joneskovih drama, od kojih je zadnja Vazdušni pešak iz 1963.

Berenger je poluautobiografski lik koji izražava Joneskovo čudenje i strepnju za otuđenost stvarnosti. On je komično naivan, čime zadobiva simpatiju publike. U Neplaćenom ubici on se susreće sa smrću u obliku serijskog ubice. U Nosorogu on posmatra svoje prijatelje kako se jedan po jedan pretvaraju u nosoroga dok on sam ostaje nepromenjen protiv tog talasa konformizma. Baš u ovoj drami, Jonesko silno izražava njegov strah prema ideološkom konformizmu, inspirisanoj usponom Željezne garde u Rumunskoj za vreme 1930-ih. Kralj umire iz 1962. predstvlja ga kao kralja Berengera I, lika prosečnog čovjeka koji pokušava da se pomiri sa vlastitom smrću.

Kasnija dela
Joneskova kasnija dela dobila su znatno manju pažnju. Među ta dela spadaju i Žeđ i glad (1966), Igre od krvoprolića (1971), Magbet (1972, slobodna adaptacija Šekspirovog Magbeta) i Ce formidable bordel (1973).

Osim libreta za operu Maksimilin Kolbe (za koju je muziku napisao Dominik Probst), koja je izvedena u 5 zemalja, ekranizirana i snimljena na CD, Jonesko nije pisao nijedno pozorišno delo posle Putovanja k mrtvima 1981. Međutim, Ćelava pevačica se još i danas igra u Pozorištu Hačete[6] gde je prvi put izvedena 1952.