Autor: Petar Despotović
Žanr: Drama
Pismo: Latinica
Broj strana: 354
Povez: Mek
Format: 20 cm
Godina izdanja: 2020.


Tetralogija „Povlastica na železnici“ Petra Despotovića (1942-2017) koja počinje knjigom Drukčiji klobuci, nastavlja se Železničkim kupatilom i Maslinovim uljem, sve do Okrugline – počinje tehnikom i strukturom zbirke kratkih priča, no zalutali čitalac dublje intuicije ubrzo će primetiti kako su likovi i segmenti u pričama organizovani u romaneskno. Postupak je mozaički i pseudo-poetski, a suštinski nije postmoderan, jer se naposletku nameće jedna subjektivna ideja ili jedna istina, koja se ne bi ukopila u strogi postmoderni diskurs, svojom intimnošću odnosno totalitetom. Premda je totalitet upravo nešto što se u ovoj prozi želi izbeći i što sâm diskurs ni ponajmanje ne smatra bitnim i vrednim pažnje.Kao važan elemenat ove proze ostaje „slika“ podneblja, kao i vezanost idejnih sintagmi za krajolike i predele u kojima akteri prebivaju. Povest između ostalog prati život srpskih dalmatinskih porodica i njihovih predaka, na jedan prikriven, minimalistički, imanentni način, bez direktnih imenovanja toponima i socijalne istorije. U prozi Petra Despotovića stoga ima nečega matavuljskog, gde on održava smisao za psihološko, obogaćujući ga avangardnim, pri čemu je i sȃm Simo Matavulj u stvarnosti predstavljao deda-ujaka pisca Povlastice na železnici.Glavno pitanje književnog postupka u izgradnji ove tetralogije, kao i drugih romana Petra Despotovića koji se planiraju za objavljivanje (Beščasno srce, Šumarski službenik, Partija kanaste) – jeste kako izraziti nešto što zapravo nije to što jeste, a nije ni suprotno tome, – jedan paralelni svet i pravi uzrok stvari i odnosa među akterima, te i nečega što bismo nazvali fabulom. Postupak je likovan i pseudo-filozofski, te stoga blago ekspresivan, kao kod Handkea, ali sa značajnim inovacijama u naraciji u odnosu na ovog poslednjeg. Uzrok postupaka junaka i događaja je drugačiji, kvantni, u krajnjoj liniji – idejni. No ta ideja nije povezana sa kakvom globalnom ili istorijskom percepcijom, na koju podnaslovi segmenata katkada pseudo-parodično liče. Ovde ni nema mesta nikakvoj parodiji, više je reč o istraživanju. Naratorovo polazište jeste da svaki junak, ili možda bolje reći akter – ima svoju ideologiju. Ova pak ne mora imati veze sa stvarnošću ili politikom ili socijalnim položajem i strukturom. Svaki junak je naime nesvesni filozof, pri čemu je glavni junak Matija – svesni, barem u vidljivoj meri, a čije se postajanje i razvijanje na svetu ovde ispotiha prati. Prate se i drugi likovi, te je teško reći da je Matija prikriveni „pripovedač“ u trećem licu, a akteri su u istoj ravni, pitanje je i jesu li to zaista akteri. Pripovedačeva pozicija svakako jeste sveznajuća.Poetika romanâ oslikava se na zanimljiv način u razmišljanima glavnog junaka o Bogu.