Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

ban102)Роман „Дах Божји“ прати неколико година у животу младића по имену Ђорђе. Кроз тај период живота главног јунака аутор нас води смјењујући тренутке апсолутне среће и неизмјерне туге и безнађа. Овако представљен роман на први поглед вас неће заинтересовати и помислићете да је сличан другим романима које можете да прочитате. Међутим, ту бисте могли упасти у замку.

У роману јесте акценат на љубавној причи између двоје људи и зато овај роман можемо оквалификовати као љубавни роман. Љубавна литературе је популарна и неће нас зачудити то што је и наш аутор узео себи за задатак да напише такав роман. Љубав је увијек била велика тема и инспирација у умјетности. Читава ова љубавна прича и догађаји који је прате не би били ништа посебно да аутор није вјешто убацио мотив праштања.

У савременом свијету у коме су врлине скрајнуте и у коме се неријетко живи по принципу око за око, зуб за зуб, у коме немамо времена за себе, а камоли за друге, овдје нам је приказан јунак који по много чему одудара од данашњег времена. Приказан нам је јунак који би својом величином и врлинама одударао и у давна времена. Можемо рећи да нам је приказан савремени Бановић Страхиња. Не описује писац овог јунака епски, он нема оружје, не води битке, али има срце са којим може извојевати борбу са својом сујетом, са том потребом да себе више цијенимо и величамо и да побјеђујући себе опет изађе као побједник. Овдје је јунак савремени човјек који има и врлине и мане, живи обичним животом и тражи своје мјесто под сунцем. Пошто живи тако свакодневним животом не бисмо од њега очекивали нека велика дјела, али није ли довољно велико дјело бити добар човјек?

Врлине које посједује главни јунак су ријетке и не срећу се тако често. Сва добра дјела која чини он чини из љубави. И кад се запитамо да ли постоји ишта љепше и веће од тога, писац нам наметне још једну ситуацију у којој видимо да је праштање можда и веће од свега. Праштање долази из љубави и сва дјела која су таква су врлинска. Он подноси жртву да би својој драгој олакшао живот иако су ти тренуци за њега најтежи у дотадашњем животу. Поред тога што доживљава издају и остаје сам, он налази разумијевање за њу и њене поступке и на крају јој опрашта. Управо овим поступком да се невјерној љуби опрашта и не гледа на њен гријех, него се даје нова прилика, читаоцу се показује сличност Ђорђа са познатим епским јунаком. Главном јунаку нико не гарантује да је то исправан поступак и да је то добитна комбинација, али њему то није ни битно јер он не игра на добит него на срце.

Читајући овај роман питамо се да ли смо ми спремни опростити издају због љубави. Колико смо спремни да умањимо себе како бисмо се уздигли у љубави? Колика је наша снага и да ли можемо својом снагом носити и подносити туђе слабости? Да ли смо спремни да себе уложимо и поново некоме пружимо срце на длану? На ова питања би свако требао себи одговорити јер циљ умјетности и јесте да нас помјери из мисаоне учмалости и у нама створи плиму осјећања.

Ауторову способност да на питак начин прикаже мотиве које одабере смо видјели и у његовим претходним прозним остварењима: „Спирала“, „Печат“ и „Насљеђе“. Ту вјештину грађења радње можемо приписати томе што је ово аутор са објављеним и награђиваним дјелима, али и његовом таленту.

У основу романа аутор уплиће стварне ликове и онда их преплиће са својом имагинацијом и тако ствара заокружену цјелину. Нит која је од почетка присутна у дјелу и која све држи на окупу је вјера у Божју промисао и помоћ. То је водиља која освјетљава најмрачније тунеле мисли у којима владају беспомоћност и безнађе, па одатле и сам наслов „Дах Божји“ јер је само дах био довољан да се покрену једра човјека који из таме болести прелази у свјетлост живота и борбе.

Са лакоћом писац води нарацију приређујући нам и запажене дескриптивне дијелове, али и духовите опаске кроз дијалог. Радња романа несметано тече и мислимо да нас не може ништа изненадити јер смо упловили у сигурне воде. Међутим, пред крај нам долази обрт и тада схватамо да је роман писан са поруком. Поруку свако за себе треба да изведе јер ће свако на свој начин да доживи ово књижевно остварење.

Роман неће оставити равнодушним пажљивог читаоца који је спреман да направи претрес својих осјећања и да одговори на питања која се намећу читањем овог књижевног дјела. Иако нас подстиче на размишљање и утврђивање наших способности за праштањем по завршетку читања осјећамо се пријатно што смо бар у измишљеној реалности боравили са таквим човјеком и буди нам наду да заиста такви људи постоје и данас.

Проф. српског језика и књижевности

Андреа Радиша