ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2012.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Vesna info, 2012.
232 strane.

Odlično očuvana.

Povodom nove knjige Ane Radmilović, u izdanju Vesne info doo, upoznaćemo čitaoce sa osnovnim pojmovima na kojima je knjiga građena. Napominjemo da je pisana u formi romana, da su mnoga lica izmišljena, uključujući i glavnu protagonistknjinju, nazovinovinarku Hadži-Raspopović kao i pripovedača, izvesnog Zapisničara koji je na osnovu materijala i građe koju je dobijao od lica sa terena, prilično nezadovoljan pomenutom, pokušao da sklopi jedan mozaik i prepriča čitaocu Srpsko Kosovo. „Kao planina Prokletije – paradigmatski simbol Kosova, koje svojim imenom „... ne samo da precizno opisuje mesto nego mu i proriče sudbinu, a smak sveta se jednostavno mora odigrati na mestu koje se tako zove...“ (opservacija jednog od lica knjige), Srpsko Kosovo na koje nailazimo podseća na mesto na kojem se smak sveta uveliko odigrao.

Odlomci

...Na kraju, kada sam je napokon upoznao, došlo mi je da od svega odustanem. Nekakav strašan osećaj praznine i misli o besmislu su me obuzeli.

Išetala je, ubrzo iz moje kuće, ušetala u moju knjigu – za šta sam čak dobio i dozvolu, koja mi doduše, nije bila potrebna. Kasnije je pričala na nekoj TV stanici da se više nikad neće baviti Kosmetom. Mesec dana nakon te emisije, bila je ponovo u Prištini. Očekivano. Budale se uvek vraćaju na mesto zločina, čak i kad nisu zločinci...

... Ja sam sa svoje strane ispao korektan i pošten, kao i uvek, i uplatio sam joj više nego pristojnu sumu na račun. Mislim da je, kada je videla da je uplata legla, morala da se seti svoje Kosovske opsesije – kurvi. Ravnodušna prema parama, a nikad ih nije odbijala. Ravnodušna prema dostojanstvu. Bez iluzija. Kao i Kosovo, uostalom.

Ako je to što je donela sa sobom uopšte bilo Kosovo.

Te noći – bar smo Anđelija i ja tako zamišljali, (u stvari Anđelija, a ja sam slušao) – izašla je iz naše zgrade, ušla u auto, okrenula ključ, dodala gas i vozila se kišnim beogradskim ulicama. Sama. Pevušila je neku tužnu pesmu koju je sama smislila. Složio sam se s Anđelijom da sto posto nije ni plakala. Mehanička radnja (kvačilo, menjač, prva, gas, žmigavac, malo brža vožnja preko mosta...) i brisači koji su ravnomerno išli levo-desno, levo-desno, verovatno su je umirili. I ta pesma, koja uopšte nije bila pesma, a koju je pevušila:

Na severu tezge i pumpe. Na jugu sela i manastiri... I tezge i pumpe. U brdima moteli i bazeni... I tezge i pumpe. Na granici Prizren i sećanja na Ljevišku... I tezge i pumpe. Na planinama Albanci i Srbi. U dolini Turci i Cigani... I tezge i pumpe.

Babe se sećaju, jedna Ciganka priča kako je pevala u Podujevu. Lepa žena, stara i mudra. Gleda u karte – Ciganka je, šta drugo da radi.

Bivši vojnici sede po kafanama, sećaju se rata s nostalgijom. Sede s bivšim neprijateljima i piju. Pesme su na turskom i srpskom.

Panduri se vozikaju džipovima. Niko nikoga ne nadgleda i svi sve nadgledaju. Ne čeka se više ništa, a deluje kao da se čeka.

Kada su praznici, puca se iz kalašnjikova – veselje.

I kad je neko ljut, hoće da stane na prozor ili izađe na terasu i zapuca u ništa. Upucano ništa pada mtrvo, na zemlju.

Pojmovnik

Ja. Zapisničar. Lice koje je sve ovo zabeležilo i prikuplio konfuznu građu, revno se trudeći da od jedne papazjanije napravi priču – iole moguću za čitanje. Star sam čovek, ako negde i pogrešim neka čitalac ne zameri. Posla sam se prihvatio jer sam mu vičan više no iko drugi. Pozvan sam da zabeležim, i pozivu sam se odazvao. Ponekad me, u mojim staračkim i usamljenim noćima, zabrine strašna pomisao kako nikakvog poziva nikada nije ni bilo, nego sam ga ja izmislio – jer sam jedan lenj čovek, na smrt preplašen od poštenog rada. I da sam se dohvatio tog zapisivanja ko pijan plota ne bih li izbegao, (meni zaista odvratne), dnevne obaveze. Ali, brzo ja oteram remetilačku misao, i vratim se pozivu – sve i da ga nije ni bilo. Neko mora da zapiše: ako ne ja – ko onda?

Za sakupljača građe dali su mi neku nazovinovinarku. Ambivalentna je, lenja, površna i podmitljiva. Ali, nije važno, jer ona za ovu priču nije bitna. Veruje da je otišla da izveštava iz Južne srpske pokrajine i da će se vratiti u Prestonicu za par nedelja. Ispostavlja se da se neće vratiti nikad.

Srpsko Kosovo, pojavljuje se, (u ovoj i ostalim dramama), nekad kao lice, često kao osobina, a najčešće kao ukleti pokojnik koji podseća pleme na nečistu savest. Ponekad se pojavljuje i kao geografski pojam, mada dosta neobičan. Nema granice. Pošto ne postoji, razni koji se pojavljuju uzimaju kartu Srbije i po njoj crtkaju nešto proizvoljno, za potrebe trenutka. Pa se tu i tamo pojavi, (ili nestane), i Kosovo. Srpsko Kosovo je najčešće entitet, mada je zapravo ideja. Nešto kao zlatno runo. Ili Sveti Gral.

Kao lice, Srpsko Kosovo se javlja kao neko problematično i malo retardirano dete koje državnici u Srbiji, (koja takođe ne postoji, ali se svi prave da postoji, dok se oko Srpskog Kosova više niko i ne pravi da postoji), dete, koje dakle državnici RS kriju. I šutiraju ga. A ponekad, kad idu da prosjače, vode ga sa sobom ko Ciganka bolesnu bebu, i onda kamče pomoć. Posle se pohlepno otimaju među sobom o plen. Detetu bace ostatke. To dete je napušteno i povređeno. Ono se često ponaša delikventno. Nesnosno je i, kao sva napuštena deca, ume da privlači na sebe iritirajuću pažnju. Mnogo plače. I bije drugu decu. Da čita i piše ne ume – nisu hteli da ulažu u njegovo školovanje. Kad dođu fini gosti kriju ga u podrumu, da ih ne izbruka.

Kao osobina, Srpsko Kosovo javlja se u ljudima koji proborave tamo neko vreme, pa im je onda potreban dug period resocijalizacije. Ogleda se u kršenju svih mogućih zakona, ponašanju kao da je sutra smak sveta pa je sve svejedno. Ogleda se u neredu i različitim oblicima rizičnog ponašanja. Za one koji su odande to ne važi – resocijalizacija je nepotrebna i nemoguća. Izgubljeni slučajevi. Kako postoji uverenje da su svi Srbi zapravo s Kosova, iz ovoga se bi se dao izvesti zaključak da celom tom plemenu nema spasa. I da ne moraju da brinu ni zbog čega. Tako se i ponašaju. Ludo pleme koje živi svoj smak sveta. Sve bitke su završene. Sve izgubljene. Mrtvih je više nego živih – a i ne razlikuju se. Živi se ponašaju ko upokojeni, a mrtvaci su živahniji nego ikad.

Kao geografski pojam, Srpsko Kosovo bi se moglo uporediti sa Atlantidom. Svi verujući znaju da postoji ali niko ne zna gde je. Opšte je poznato da je odavno potonulo. Međutim, kao i ostali srpski mrtvaci, što je mrtvije – to je prisutnije. Jeretici sumnjaju da je ikada postojalo, a ateisti urlaju kako je to sve izmišljotina nekih pokvarenih popova i kako je Srpsko Kosovo jedan opijum za srpski narod. Kao parče zemlje, to je mesto koje se nalazi na rudama zlata i olova, na izvorima mineralne vode i planinama ispod čije trave postoji svakojako dragoceno kamenje. Srpskokosovski Metoh, crkveni posed, nalazi se na oko dve hiljade metara nadmorske visine. Tamo umesto crnogorice rastu razne mediteranske biljke. Pošto to izgleda nestvarno, nije čudno što mnogi ne veruju da postoji.

Kao ideja, Srpsko Kosovo je specijalno srpski Novi Zavet koji niko drugi nema – kao ni krsnu slavu, lične svece, porodične svece, gradske, seoske i, uopšte, svece svih vrsta i značenja. Srpsko Kosovo je, dakle, ideja o izboru između dva carstva. Zemaljskog – otužno skučenog u ideji o tome da je život samo ovde i sada – i Nebeskog, ozbiljnog – koje zna da je mnogo manji problem izgubiti glavu nego svoju izgubiti dušu. Car Lazar, knez koji je poveo verne Srbe u izgubljenu bitku protiv Murata, (nečastivog), srpski je eksluzivni Hrist. Njegov arhi-Juda, Vuk Branković, čovek je koji je izdao braću, ostao je živ ali, proklet do kraja sveta i veka. Pošto su svi verni Srbi izginuli u Kosovskom boju, ovi koji sada žive – potomci su Vuka Brankovića i zato su prokleti. Premda sam Hrist kaže da ne sme da se kune ni proklinje, pravilo ne važi za srpskog kneza – koji je u ponekoj pesmi i Car. Naizgled deluje da je to u suprotnosti s Božjom zapovesti: Ne čini sebi drugih idola, ali nije. Lazar je i sam jedno je od lica Božjih. On je taj koji donosi odluku u odsudnom času, nakon srpske „Tajne večere“ na svojemu kneževskome dvoru. I kreće u unapred izgubljenu bitku. Na zemlji. Onu drugu, važniju i konačnu i koja je na nebu – on, naravno, dobija. Lazar gine sa svojim vitezovima – kao što je i najavio na svojoj kneževskoj večeri, gde je odlučio kojem će se prikloniti carstvu. To je ateistima i farisejima smešno jer oni ne veruju u Carstvo. Srpski književnici i ostali fariseji neretko pominju Srpsko Kosovo, uglavnom na dva načina. Kao lažni prepodobnici koji se kunu u svoje svetilište[1] ili kao predmet najgrublje poruge. Ponekad su u tome toliko strastveni da su u stanju da pucaju neistomišljeniku u leđa, mada su ove dve krajnosti suštinski istomišljeničke. Slepe vođe ne veruju u Srpsko Kosovo, kao što ni fariseji ne veruju u Boga – iako mu se mole. U tom smislu ateisti su pošteniji. Ali su dosta odvratni. Liče na besprizorne poklonike nekog čudnog kulta, koji, tako mahniti, idu uokolo po misionarskom poslu uvođenja i ostalih u tu svoju, kosovomrziteljsku, ateističku sektu.

Kovačević je ocenio da bi ova knjiga izdržala i najdetaljniju analizu pravila pisanja uspešnih književnih dela, zbog čega je publici preporučio da je pročita. Ovo je jedan od retkih naslova u modernoj srpskoj književnosti koji se bavi savremenim zbivanjima na Kosovu i Metohiji. Koristeći svoje novinarsko iskustvo izveštača sa KiM, Ana Radmilović o životu na tom „nesrećnom prostoru“, koji je za one bez iskustva odlaska tamo posle uvođenja protektorata UN teško zamisliv, a još teže shvatljiv, piše na neopterećen, malo „uvrnut“, na mahove karikaturalan način, mešajući likove i situacije s imenima stvarnih javnih ličnosti i (ne)izmišljenim događajima, u kojima je čitaocu ostavljeno da otkrije tanku liniju koja fikciju deli od stvarnog. U knjizi, kako pisac u Pojmovniku na početku knjige, objašnjava „Srpsko Kosovo pojavljuje se, nekad kao lice, često kao osobina, a najčešće kao ukleti pokojnik koji podseća pleme na nečistu savest“.

Ana Radmilović (1974) završila je Dvanaestu beogradsku gimnaziju, diplomirala glumu u Novom Sadu, bavi se novinarstvom. U Izdavačkoj kući Laguna objavila je knjigu „Kad je svet imao brkove“ o tajnama svog odrastanja sa ocem Zoranom Radmilovićem.