ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 716
Oblast: Ekonomija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


„Ekonomski eseji“ (izbor iz dela) predstavljaju izuzetno važan teorijski zbornik radova engleskog ekonomiste Džona Majnarda Kejnza (John Maynard Keynes), koji se smatra tvorcem moderne makroekonomije i državnog intervencionizma. Knjiga donosi pažljivo odabran presek njegovih najuticajnijih kraćih studija, članaka i ogleda koji su prethodili i najavili njegovu čuvenu ekonomsku revoluciju.Zbornik nudi dubok uvid u evoluciju Kejnzove misli od klasičnih liberalnih shvatanja ka radikalnoj teoriji o neophodnosti državnog upravljanja ekonomskim tokovima.


John Maynard Keynes, baron Keynes od Tiltona[1] (5. jun 1883 - 21. april 1946) je bio engleski ekonomista čije su radikalne ideje imale ogroman uticaj na modernu ekonomiju i političku teoriju. Posebno je zapamćen kao zagovarač vladine politike intervencionisanja, po kojoj bi vlada mogla koristiti fiskalne i monetarne mere da bi ciljano ublažila efekte ekonomske recesije, depresije i eksplozija. Mnogi ga smatraju osnivačem moderne makroekonomije.[2][3][4][5] Njegove ideje su osnova škole mišljenja poznate kao Kejnsova ekonomja i njenih raznih ogranaka.[6]

Tokom 1930-tih, Kejns je predvodio revoluciju ekonomskog razmišljanja, osporavajući ideje neoklasične ekonomije koja je tvrdila da bi slobodna tržišta, u kratkim do srednjoročnih termina, automatski pružila potpunu zaposlenost, dokle god su radnici fleksibilni u pogledu njihovih platnih zahteva. On je umesto toga zastupao stav da agregatna potražnja određuje sveukupni nivo ekonomske aktivnosti i da neadekvatna agregatna potražnja može da dovede dugačkih perioda visoke nezaposlenosti. Sledstveno Kejnsovoj ekonomiji, državna intervencija je neophodna da bi se regulisali ciklusi „brzog rasta i raspada“ ekonomske aktivnosti.[7] Kejns se zalagao za primenu fiskalne i monetarne politike kojom bi se ublažili negativni efekti ekonomskih recesija i depresija. Nakon izvijanja Drugog svetskog rata, Kejnsove ideje u pogledu ekonomske politike su našle primenu u vodećim Zapadnim ekonomijama. Godine 1942, Kejnsu je dodeljena titula naslednog plemića, te je postao baron Kejns od Tiltona u okrugu Saseks.[8] Kejns je umro 1946. godine. Tokom 1950-tih i 1960-tih, uspeh Kejnsove ekonomije je doveo do toga da su skoro sve kapitalističke vlade prihvatile njegove stavove.

Kejnsov uticaj je opao tokom 1970-tih, delom kao posledica problema sa inflacijom koja je počela da se ispoljava u angloameričkim ekonomijama od početka dekade, a delom zbog kritika Miltona Fridmana i drugih ekonomista koji su bili pesimistični u pogledu sposobnosti vlada da regulišu ekonomske cikluse putem fiskalne politike.[9] Međutim, nastup globalne finansijske krize iz 2007–08 je uzrokovao ponovni uspon Kejnsovog gledišta. Kejnsova ekonomija pruža teoretsku osnovu za ekonomsku politiku koju je Predsednik Barack Obama preduzeo u SAD u odgovoru na krizu, kao i premijer Gordon Brown u Ujedinjenom Kraljevstvu, i drugi državnici u njihovim zemljama.[10]

Godine 1999, Time magazin je uvrstio Kejnsa u spisak 100 najvažnijih i najuticajnijih ljudi 20. veka, komentarušući da je to bila: „njegova radikalna ideja da vlade trebaju da potroše novac koji nemaju da bi spasle kapitalizam.“[11] Njega je žurnal The Economist opisao kao „najpoznatijeg britanskog ekonomistu 20. veka.“`[12] Osim što je bio ekonomista, Kejns je takođe bio u državnoj službi, kao direktor Engleske banke, pripadnik Blumsburske grupe intelektualaca,[13] patron i sakupljač umetnosti, direktor Britanskog eugenskog društva, savetnik nekoliko dobrotvornih družtava, uspešni privatni investitor, pisac, filozof, i farmer.

Biografija
Obrazovanje
Džon Majnard Kejnz je bio sin Džona Nevila Kejnza, ekonomskog lektora pri Kembridž univerzitetu, uspešnog autora i socijalnog reformatora. Kejns se prvo obrazovanje dobio na Itonu, gde je pokazao talenat za skoro svaku oblast njegovih širokih interesa. Upisao je Kraljevski koledž pri Kembridžu da bi studirao matematiku, ali su ga njegova interesovanja prema politici odvela na polje ekonomije koju je studirao na Kembridžu.[6][14][15][16][17][18][19][20][21][22][23][24]

Karijera
Da bi našao neki izvor prihoda, Kejnz je odložio pisanje disertacije na Kembridžu i, umesto toga, uzeo servis civilnog istraživanja, na kome je bio drugi.[25] Interesantno, u ekonomskom delu je dobio najmanju ocenu, za koju je posle rekao: „Istraživači najverovatnije znaju manje od mene“. Najpoželjnije mesto u britanskom trezoru je bilo namenjeno prvoplasiranom, tako da je Kejnz prihvatio posao u kancelariji Indije. Za sve to vreme, radio je i na disertaciji, koja, na njegovu žalost, nije bila prihvaćena kada ju je predao što je značilo da ni doživotno mesto na Kembridžu nije, takođe. Umesto toga, prihvatio je lekturat iz ekonomije osnovan lično od strane Alfreda Maršala, sa koje pozicije je i počeo da gradi svoju reputaciju kao ekonomista. Uskoro je ukazan kraljevskoj komisiji za valutu i finansije Indije gde je mogao da iskaže svoj talenat primenjujući ekonomsku teoriju na praktične probleme. Pošto je to i uspeo, njegove usluge su tražene i posle Prvog svetskog rata. Posle rata je bio zadužen za kreiranje uslova kredita između Britanije i njenih kontinentalnih saveznika za vreme rata. Postigao je znatne uspehe koji su, na kraju, doveli do mesta finansijskog predstavnika blagajne na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919.

Kejnzova karijera se uzdigla mestom savetnika finansija Velike Britanije od 1915 do 1919 za vreme Prvog svetskog rata, i kao njihovog predstavnika na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. Ta poseta je rezultovala u publikaciji Ekonomske posledice mira (The Economic Consequences of the Peace), iste godine praćena Revizijom ugovora (A Revision of the Treaty). Ova dela su predviđala da će popravke koje je Nemačka trebala da plati pobednicima rata biti toliko velike da će uništiti Nemačku ekonomiju. Ova predviđana su se i ostvarila 1923 kada se nemačka ekonomija urušila u hiperinflaciji, sa samo malim delom popravki ikada plaćenim.

Kejnz je više puta u svojim delima upozoravao na to da je Srbija proporcionalno najviše stradala u Prvom svetskom ratu. S obzirom na to da je Srbija siromašna poljoprivredna zemlja, osnov njene ekonomije je ljudska radna snaga. S obzirom na ogromne ljudske žrtve, Srbija je proporcionalno najviše izgubila u ratu, a posle nje Francuska. Sistem repracija zasnovan na uništenim materijalnim sredstvima koji su savezničke snage uvele ne može, po Kejnzu, adekvatno da nadoknati srpske gubitke.[26][27]

Do 1942. godine, Kejnz je već bio ugledni ekonomista kada je dobio titulu baron Kejnz od Tiltona. Za vreme Drugog svetskog rata, Kejnz je raspravljao u Kako platiti rat (How to pay for the war) da bi se rat trebao finansirati većim taksama (pre nego trošenjem deficita), da bi se izbegla inflacija. Kada je pobeda saveznika već izgledala sigurno, Kejns je bio u pregovorima koji su ustanovili Bretonvudski sistem (Bretton Woods system), kao predstavnik britanske delegacije i predsedavajući komisije Svetske banke.