ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 922
Oblast: Ekonomija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Neverovatno iskrena i autoritativna analiza problema sa kojima se suočava Bliski istok i konfliktna područja u svetu. Ova nova knjiga Alberta Portugeisa pokazuje kako pohlepne finansije leže u srži industrije oružja i rata. Ona se nadovezuje na njegovu prethodnu knjigu „Igra rata i put ka miru“, koja objašnjava kako razumevanje načina na koji se reči koriste može, kroz „obrazovanje“, stvoriti društvo slobodno od rata. Alberto Portugeis je međunarodni koncertni pijanista i mirovni borac. Nominovan je za Nobelovu nagradu 2008. godine.




Alberto Portugeis (rođen 1. januara 1941. u La Plati, Argentina) je argentinski pijanista, rođen od roditelja ruskog i rumunskog porekla. On je međunarodni pijanista i nastavnik, koji sada živi u Londonu. Nakon što je osvojio prvu nagradu na Geneva Concours de Virtuosité, Portugeis je započeo međunarodnu karijeru, posetivši skoro 50 zemalja širom sveta. Njegovi snimci uključuju remek-dela iz repertoara koji se kreće od baroka do savremene muzike. Održao je svoj 70. rođendanski koncert u Londonu u januaru 2011. godine, nakon svog rođendana 31. decembra.[1]

Biografija

Alberto Portugeis, 2008
Alberto Portugeis je argentinski pijanista i nastavnik. Rođen je u La Plati, ali sada živi u Londonu. Ima troje dece, Suzanu, Klaru i Davida. Njegov sin, David Portugeis, je kompozitor i fotograf.[2]

Njegova majka, Katalina, rođena je u Argentini rumunskog i ruskog porekla, od majke i oca, respektivno. Njena porodica je prvobitno bila nemačka, ali je emigrirala iz istočne Evrope tokom Prvog svetskog rata. Nekoliko članova porodice Alberta Portugeisa je poginulo u dva svetska rata.

Njegov otac, Simon Portugeis, bio je Rumun (Besarabijac)[3][potrebna stranica] portugalskog porekla, otuda i prezime. Njegova strana porodice, uključujući svu živu braću i sestre, stigla je u Argentinu iz Rumunije neposredno pre Drugog svetskog rata. Istorijski gledano, preci sa očeve strane porodice živeli su u Holandiji i Portugalu.[3][potrebna stranica] Kroz brakove, Alberto Portugeis ima poljske, litvanske, izraelske, brazilske i američke rođake.[3][potrebna stranica] Tako je odrastao u porodici koja je bila mešavina različitih nacionalnosti i porekla.

Od ranog detinjstva, Portugeis je pokazivao talenat i veliko interesovanje za muziku. Sa tri godine je svirao instrumentalnu, vokalnu i orkestarsku muziku na klaviru, a sa šest i po godina je naučio da čita note. U intervjuu za časopis Classical Piano iz 1995. godine, ispričao je Timu Štajnu o vremenu kada je njegov otac prodao nekoliko stolica učiteljici klavira i kako ju je pitao da li može da isproba njen klavir, rekavši: „Ona je postala moja prva učiteljica, sve dok nisam imao 13 godina, kada je pomislila da me je naučila svemu što zna.“[4]

Portugeis je zatim pet godina studirao kod Vinčenca Skaramuce (učitelja Marte Argerih i Bruna Leonarda Gelbera), pre nego što je otišao na Ženevski konzervatorijum. Tim Štajn beleži da je Portugeis završio u Ženevi „prilično kružnim putem“, objašnjavajući da ga je prvo Argentinski univerzitet izabrao kao predstavnika u Nemačkoj. Portugeis je trebalo da drži koncerte i upozna ljude sa argentinskom muzikom. Portugeis je rekao Štajnu da ne želi da se vrati kući dok ne poseti grob svog idola, Dinua Lipatija, u Ženevi i da mu je ovo putovanje u inostranstvo pružilo tu priliku. Tokom ove posete, Portugeis je upoznao Lipatijevu udovicu, Madlen. Podsetio se Štajnove da je ona „mogla da mu prenese mnoge Dinuove ideje, ne samo muzičke ideje već i načine vežbanja i ceo njegov pristup muzici; prenoseći osećaj kompozitora i, možda jedinstveno u njegovo vreme, poštovanje prema muzičkom tekstu.“[4]

Portugeisovo vreme na Konzervatorijumu pružilo mu je priliku da upozna sedamdesetogodišnju pijanistkinju Juru Guler, učenicu Isidora Filipa u Parizu, koja je takođe nastupala sa Pablom Kasalsom i Jozefom Sigetijem. Portugeis je rekla Štajnovoj da iako Guler nije rođena učiteljica, ona ima „dovoljno vremena i strpljenja“ da mu pokaže „tajnu svoje umetnosti“. Opisao je to kao „kako poštovati ritam teksta i kako koristiti levu ruku kao strogog dirigenta iznad svega“. Portugeis je rekla da mu je naglasila da „svaka nota ima nešto da kaže“.[4]

Entuzijazam za muziku doveo je Portugeisa do posvećenog proučavanja klavira i njegovog života kao međunarodnog koncertnog pijaniste, dok su užasi koje je doživela njegova porodica doveli do njegovog rada za mir. U svojoj knjizi „Draga Ahed: Igra rata i put ka miru“[5] on kaže da je njegova porodica „pobegla iz Istočne Evrope između 1935. i 1940. godine“ i da nijedan dan njegovog detinjstva nije prošao a da nije čuo za užase koje su doživeli. Sada, pored karijere na koncertnoj sceni, radi za mir.