Godina izdanja: 1972
ISBN: 402
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Kurcio Malaparte / Curzio Malaparte
Izdavač: Minerva, Subotica
Godina: 1972
Obim: 413 str.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografiji.

Kao ratni izveštač sa Istočnog fronta 1941–1943, Malaparte je u svom slavnom romanu opisao stravične i groteskne ratne prizore. Čitalac će biti fasciniran i ujedno užasnut ovom pripovešću, u kojoj nije lako razgraničiti dokumentarnost ratnog izveštaja od istorijske fantastike. Sam Malaparte nazvao je Kaputt romanom, čime je izričito naglašeno da on nipošto nema karakter ratnog dnevnika niti verodostojnost dokumenta. Otuda i imena istorijskih ličnosti u ovoj knjizi (uključujući i ime samog Malapartea) jedva da su važna jer, iako nisu izmišljena, pripadaju „izmaštanim“, stilizovanim likovima. Malaparteovo proširivanje granica stvarnosti, njegova moćna imaginacija koja stvara svet lišen nevinosti, povešće čitaoca na dug i surov put na čijem se kraju nalazi Evropa svedena na „gomilu olupina“.

„Kaputt“ je slavni autobiografski roman italijanskog pisca Kurcija Malapartea (Curzio Malaparte), objavljen 1944. godine. Ova knjiga se smatra jednim od najvažnijih, ali i najkontroverznijih književnih dela o Drugom svetskom ratu.

Malaparte je pratio rat kao ratni dopisnik italijanskog lista Corriere della Sera na Istočnom frontu i u raznim okupiranim zemljama.

Knjiga opisuje moralni i fizički slom evropskog kontinenta tokom rata. Malaparte putuje kroz ratom razorenu Evropu – od finskih linija fronta, preko okupirane Poljske i Ukrajine, pa sve do salonskih večera nacističke elite i kolaboracionističkih režima (uključujući i posetu NDH i razgovor sa Ante Pavelićem).

Pošto Malaparte svesno briše granice između proživljene stvarnosti, novinarske reportaže i književne fikcije, „Kaputt“ je istorijski osporavan. Mnogi istoričari i kritičari ne posmatraju delo kao tačan istorijski izveštaj, već kao moćnu literarnu sliku propasti Evrope, u kojoj autor često sebe naknadno prikazuje kao distanciranog posmatrača ili čak prikrivenog protivnika režima.



Kurcio Malaparte (it. Curzio Malaparte), rođen kao Kurt Erih Sukert (1898–1957), bio je jedna od najfascinantnijih, najkontroverznijih i najzagonetnijih ličnosti italijanske i evropske književnosti 20. veka.

Bio je novinar, pisac, diplomata, ratni izveštač i filmski reditelj. Njegov život obeležile su ekstremne političke transformacije – od ranog fašiste do komuniste – zbog čega su ga savremenici često optuživali za oportunizam, dok su mu drugi se divili zbog ekscentrične genijalnosti.

Rođen u Toskani od oca Nemca i majke Italijanke, promenio je ime u Kurcio Malaparte 1925. godine. Izabrao je ovo prezime kao igru reči sa prezimenom Napoleona Bonaparte. Dok Bonaparte na italijanskom znači „dobra strana“ (buona parte), Malaparte znači „loša strana“.

Sa samo 16 godina pobegao je iz škole da bi se borio u Prvom svetskom ratu u francuskoj vojsci, gde je bio odlikovan. Godine 1922. učestvovao je u Musolinijevom „Maršu na Rim“ i postao vatreni pristalica fašizma.

Njegov oštar jezik i kritika rigidnih fašističkih moćnika brzo su ga uvalili u nevolje. Nakon što je 1931. u Parizu objavio knjigu „Tehnika državnog udara“ (gde kritikuje i Hitlera i Musolinija), fašistički režim ga hapsi.

Proveo je nekoliko godina u kućnom pritvoru i izgnanstvu na ostrvu Lipari. Spasila ga je intervencija uticajnog prijatelja, Galeaca Ćana (Musolinijevog zeta).

Kada je počeo Drugi svetski rat, mobilisan je kao kapetan italijanske vojske i poslat kao ratni dopisnik na Istočni front. Izveštavao je iz Ukrajine, Poljske i Finske.
Njegovi članci u listu Corriere della Sera bili su toliko realistični u opisivanju brutalnosti rata i neizbežnog poraza Sila osovine da su razbesneli nemačku komandu. Hitler je lično tražio njegovo proterivanje sa fronta, nakon čega je Malaparte bio zatvoren u Finskoj. Upravo iz ovih ratnih iskustava nastala su njegova dva remek-dela: „Kaputt“ (1944) i „Koža“ (La pelle, 1949).

Nakon pada fašizma, Malaparte ponovo menja stranu. Postaje oficir za vezu sa savezničkim snagama u Italiji. Posle rata, razočaran stanjem u Evropi, približava se levici i postaje član Komunističke partije Italije. Pred kraj života bio je fasciniran Mao Cedungovom Kinom, koju je i posetio. Na samrtnoj postelji je navodno prešao u katoličanstvo (iako oko toga i danas postoje debate).

Jedno od najtrajnijih Malaparteovih nasleđa nije knjiga, već njegova kuća – Casa Malaparte na litici ostrva Kapri. Ovu crvenu, futurističku vilu neobičnog geometrijskog oblika projektovao je sam (uz pomoć arhitekte Adalberta Libere). Kuća, koja izgleda kao da izranja iz stene iznad mora, smatra se jednim od remek-dela moderne arhitekture i savršeno odražava njegovu izolovanu, dramatičnu i ponosnu ličnost.