Godina izdanja: 1982
ISBN: 71
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Andre Žid / André Gide
Izdavač: Nolit, Beograd
Godina: 1982
Obim: 452 str.

„Dnevnik (1889–1949)“ francuskog književnika i nobelovca Andrea Žida (André Gide) predstavlja jedno od najznačajnijih autobiografskih i kulturno-istorijskih dela moderne svetske književnosti. Pisana tokom punih šest decenija, ova obimna hronika nudi dubok uvid u piščevu intimnu evoluciju, moralne krize, estetska promišljanja i prelomne istorijske događaje prve polovine 20. veka.

Žid započinje dnevnik pre svog dvadesetog rođendana sa idejom da zabeleži svesnu duhovnu evoluciju i buđenje novih ideja. Smatrao je da dnevnik služi za preispitivanje sopstvenih stavova u trenucima krize i klonulosti. Kao autor romana poput Imoralista i Uskih vrata, Žid i u dnevničkim zapisima analizira stalnu tenziju između strogog protestantskog vaspitanja, društvenih konvencija i potrage za individualnom i seksualnom slobodom. Dnevnik je dragocen dokument o umetničkim i političkim previranjima. Obuhvata kritike književnih dela, komentare o savremenicima, susrete sa ključnim intelektualcima tog doba, kao i Židova razočaranja u velike ideologije poput komunizma nakon posete Sovjetskom Savezu. Kroz zapise prožima veru u čistu estetiku i autonomiju umetničkog dela, koja mora ostati nezavisna od političkih i društvenih diktata.

Dnevnik je služio i kao inspiracija drugim velikim autorima; na primer, američka književnica Suzan Sontag isticala je da je u Židovim zapisima pronašla „savršeno intelektualno zajedništvo“.



Andre Pol Gijom Žid (fr. André Paul Guillaume Gide; Pariz, 22. novembar 1869 — Pariz, 19. februar 1951) bio je francuski književnik, poznat po romanima Imoralist, Uska vrata, Podrumi Vatikana, Kovači lažnog novca, zbirci eseja Koridon, kao i po svome višetomnom dnevniku. Godinama je je bio glavni urednik književnog časopisa Francuska nova revija. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1947.

Andre Žid sa svojim pogledima na moral, religiju i društvo ostao je jedna od najkontroverznijih figura svetske književnosti dvadesetog veka. U prvim decenijama stvaralaštva tokom kojih je sam finansirao objavljivanje svojih knjiga, ostao je nepoznat van uskog kruga prijatelja i poštovalaca, da bi tek nakon Prvog svetskog rata postao cenjena figura pisane reči u širem krugu evropskih intelektualaca. Sa druge strane, književno priznanje bilo je propraćeno i mnogobrojnim skandalima i zabranama. Tako je nakon Povratka iz SSSR, knjige kojom je iskazao razočarenje u Oktobarsku revoluciju, bio zabranjen u Sovjetskom Savezu, zatim je zabranjen u nacističkoj Nemačkoj, da bi godinu dana nakon smrti Vatikan čitav opus stavio na listu zabranjenih knjiga, kao deo književnih ostvarenja kojih bi se svaki rimokatolik pod pretnjom smrtnog greha valjao kloniti. Žid je bio izrazito popularan i kod srpskih intelektualaca, o čemu svedoči činjenica da su pojedina Židovljeva ostvarenja prevedena od strane značajnih imena srpske književnosti: Sime Pandurovića, Mladena Leskovca, Marka Ristića i Vladana Desnice.

Glavni junak njegovih romana je pojedinac, često oblikovan autobiografski, koji se suočava sa nizom moralnih problema. Istražujući probleme religioznosti, ateizma, seksualnosti, politike i građanstva, Židovljeva dela svedoče o moralnom razvitku modernog intelektualca u prvoj polovini dvadesetog veka. Pored raznolikosti sadržaja stvaralaštvo ovog francuskog nobelovca odlikuje i raznolikost forme i interesovanje za obnavljanje starijih književnih žanrova poput sotije i trakta.

Andre Žid je rođen u Parizu 1869. Njegov otac, univerzitetski profesor prava, umro je 1880. Andre je odrastao u Normandiji, uglavnom kao usamljenik. Posle smrti majke 1895, oženio se rođakom Madlen Rondo, ali ovaj brak je bio samo formalan.

Godine 1891. Žid je objavio svoj prvi roman, „Sveske Andre Valtera“ (u originalu: Les Cahiers d`André Walter). Od 1893. do 1894. putovao je u severnu Afriku. U Alžiru je postao prijatelj Oskara Vajlda i priznao je svoju homoseksualnu orijentaciju.

Žid je učestvovao u formiranju književnog časopisa „Nova francuska revija“ 1908. (Nouvelle Revue française). Roman „Podrumi Vatikana“ (Les caves du Vatican) objavio je 1914. To je satira o lažima i prevarama života buržoazije. Dvadesetih godina 20. veka, Žid je postao inspiracija za pisce poput Alber Kamija i Žan Pol Sartra. Objavio je knjigu o Fjodoru Dostojevskom 1923. Kad je u svojim delima branio svoju seksualnu opredeljenost, kao u zbirci eseja „Koridon“ (1924), to je izazvalo jake kritike javnosti. Žid je ovo svoje delo smatrao svojim najznačajnijim ostvarenjem.

Žid je bio blizak prijatelj sa kritičarem Šarlom Du Bosom. Zajedno su bili deo Fojea Franko-Belž, u kom su svojstvu radili na pronalaženju zaposlenja, hrane i smeštaja za francusko-belgijske izbeglice koje su stigle u Pariz nakon nemačke invazije na Belgiju. Njihovo prijateljstvo je kasnije opadalo, zbog Du Bosove percepcije Žida kao nipodaštavanja ili izdaje njegove duhovne vere, za razliku od samog Du Bosovog povratka veri. Du Bosov esej Dijalog sa Andreom Židom objavljen je 1929. godine. Esej, zasnovan na Du Bosovim katoličkim uverenjima, osuđuje Židovu homoseksualnost. Zajednički prijatelj Žida i Du Bosa Ernst Robert Kurtius kritikovao je knjigu u pismu Židu, pišući da „on [Du Bos] vama sudi prema katoličkom moralu dovoljno je da se zanemari njegova kompletna optužnica. To može samo dirnuti one koji misle kao on i unapred su ubeđeni. On se odrekao svoje intelektualne slobode.“

Tokom 1920-ih, Žid je postao inspiracija za pisce kao što su Alber Kami i Žan-Pol Sartr. Godine 1923, objavio je knjigu o Fjodoru Dostojevskom; međutim, kada je branio homoseksualnost u javnom izdanju Koridona (1924) izazvao je široku osudu. Kasnije je ovo smatrao svojim najvažnijim delom.

Imao je kći Katarinu, rođenu 1923, iz vanbračne veze sa Elizabet van Riselberg, ženom koja je bila mnogo mlađa od njega. Poznavao ju je dugo, jer je bila ćerka njegove najbliže prijateljice Marije Monom, supruge njegovog prijatelja, belgijskog slikara neoimpresioniste Tea van Riselberga. Ovo je izazvalo jedinu krizu u dugogodišnjim odnosima između Alegrea i Žida i narušilo odnos sa van Riselbergom. Ovo je verovatno bio Židov jedini seksualni odnos sa ženom, i bio je krajnje kratak. Katarina je postala njegov jedini potomak po krvi. Voleo je da zove Elizabet „La Dame Blanche“ („Bela dama“). Elizabet je na kraju napustila svog muža da bi se preselila u Pariz i upravljala praktičnim aspektima Židovog života (oni su imali susedne stanove u ulici Vavin). Ona ga je obožavala, ali očigledno više nisu imali seksualni odnos.

Svoju autobiografiju, Žid je objavio 1926. pod imenom „Ako zrno ne umre“ (Si le grain ne meurt). Kasnije je putovao po centralnoj Africi, Kongu i Čadu. Kritikovao je francuske kolonijalne metode eksploatacije. Tokom tridesetih godina, kratko je bio zanesen idejom komunizma, ali se u nju razočarao posle posete Sovjetskom Savezu. Žid je ponovo otišao u Afriku 1942. i tamo živeo za vreme Drugog svetskog rata.

Od jula 1926. do maja 1927. putovao je kroz francusku koloniju Ekvatorijalna Afrika sa svojim ljubavnikom Markom Alegreom. Žid je sukcesivno odlazio u Srednji Kongo (sada Republika Kongo), Ubangi-Šari (sada Centralnoafrička Republika), nakratko u Čad, a zatim u Kamerun pre nego što se vratio u Francusku. Svoje peregrinacije je ispričao u žurnalu Putovanje u Kongo (francuski: Voyage au Congo) i Povratak iz Čada (francuski: Retour du Tchad). U ovom objavljenom žurnalu, on je kritikovao ophošđenje francuskih poslovnih interesa u Kongu i inspirisao reformu. Posebno je oštro kritikovao režim velikih koncesija (francuski: Régime des Grandes Concessions), odnosno režim koji je deo kolonije ustupio francuskim kompanijama i gde su te kompanije mogle da eksploatišu sve prirodne resurse tog područja, posebno gumu. On je, na primer, ispričao kako su starosedeoci bili primorani da napuste svoje selo na nekoliko nedelja da bi skupljali kaučuk u šumi, i otišao je tako daleko da je uporedio njihovu eksploataciju sa ropstvom. Knjiga je imala značajan uticaj na antikolonijalističke pokrete u Francuskoj i pomogla je da se ponovo proceni uticaj kolonijalizma.

Godine 1930, Žid je objavio knjigu o slučaju Blanš Monije pod nazivom `La Séquestrée de Poitiers, menjajući samo imena protagonista. Monije je bila mlada žena koju je njena majka držala u zatočeništvu više od 25 godina.

Godine 1939, Žid je postao prvi živi autor koji je objavljen u prestižnoj Biblioteci Plejada.

Iz Francuske je otišao u Afriku 1942. i živeo u Tunisu od decembra 1942. dok ga nisu ponovo zauzele francuske, britanske i američke snage u maju 1943. i mogao je da otputuje u Alžir, gde je ostao do kraja Drugog svetskog rata. Godine 1947, dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za svoje sveobuhvatne i umetnički značajne spise, u kojima su ljudski problemi i uslovi predstavljeni sa neustrašivom ljubavlju prema istini i oštrim psihološkim uvidom“. Veliki deo svojih poslednjih godina posvetio je izdavanju svog časopisa. Žid je umro u Parizu 19. februara 1951. Rimokatolička crkva je njegova dela stavila na Indeks zabranjenih knjiga 1952. godine.