Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Pavle Beljanski i Milan Konjović
sećanja i pisma


prepiska izmedju 2 umetnika

vrlo dobro ocuvana ,ima samo velika posveta na najavnoj stranici napisana hemijskom olovkom

Vera Jovanović(autor)

Izdavač: Tiski cvet

Autorka sačinila je pravi životopis ova dva velikana srpske umetnosti; tokom decenija njihovo prijateljstvo nije ničim pomućeno, kako to obično biva između umetnika i kolekcionara. Jer, iz ovih sećanja i korespondencije vidi se da je reč o gospodstvu u ophođenju, u ponašanju, čak i onda kad su vremena za umetnike teška, ili, kako Konjović veli - strašna! Konjović se svome prijatelju ispoveda kada mu je teško (kad mora da proda kuću u Parizu...), ali mu šalje i neobičan prezent:

`Onomad smo Vam poslali kačicu somborskog sira, nadamo se da je bio dobar i da Vam je prijao!... Šta je novo u Beogradu?...`

2004; ćirilica; 21 cm; 249 str


Prikaz

19.05.04 Dnevnik - Novine i časopisi
Autentično svedočanstvo
Vera Jovanović: `Pavle Beljanski i Milan Konjović`
Pod zaštitnim znakom novosadske izdavačke kuće “Tiski cvet” upravo je objavljena knjiga prepiske između diplomate i kolekcionara Pavla Beljanskog (1892-1965) i slikara Milana Konjovića (1898-1993). Autorka knjige i uvodne studije o prijateljstvu i saradnji ova dva velika posvećenika slikarstva je istoričarka umetnosti Vera Jovanović koja je gotovo četiri decenije bila kustos rukovodilac Spomen zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu predano se baveći kako delom samog darodavca tako i umetnika čiji su radovi zastupljeni u zbirci. Knjiga je obuhvatila stotinak pisama koja se sada prvi put obelodanjuju, rasvetljavajući ne samo međusobne odnose Beljanskog i Konjovića nego dajući i pogled na tadašnju umetničku scenu. Pisma se čuvaju u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu i Galeriji “Milan Konjović” u Somboru.
U uvodnoj studiji autorka piše o životu i stvaralaštvu Beljanskog i Konjovića predstavljajući ih kao posve različite ličnosti od kojih je svaki na svoj način bio “čovek od duha i mašte”. U pitanju su, po njenim rečima, dva vidovita i talentovana zaljubljenika u slikarstvo i muziku, dva evropska putnika i intelektualca koji su ostavili dubok trag u srpskoj kulturi: Konjović stvarajući, a Beljanski odabirajući ostvareno. Pošto ih je obojicu poznavala i godinama sarađivala sa njima Vera Jovanović daje potpunu sliku o njima ukazujući da su bili po karakteru i temperamentu dijametralno suprotni. Beljanski zatvoren, racionalan, pedantan, uzdržan, uredan, oprezan u svemu, a Konjović pričljiv, impulsivan, komotan, otvoren, nonšalantan. Po viđenju autorke bile su to harizmatične ličnosti koje su sebe videle u izuzetnom poslanstvu na stvaranju i afirmisanju umetnosti i kulture uopšte.
Dragocenost ovoj knjizi, uz pisma, daju i autentična svedočenja Vere Jovanović o njenim čestim razgovorima, kako sa Beljanskim tako i Konjovićem, koje je predano beležila tokom rada u Spomen zbirci, a iscrpno su predstavljeni i njihovi životi. Čitaoci kroz uvodni tekst, a zatim i u prepisci mogu da prate kako je Beljanski postao kolekcionar, kupovao slike, obilazio antikvarijate, aukcije i ateljee želeći da stvori zbirku vrhunskih umetničkih dela i kroz kakve je teškoće sve prolazio zaveštajući kolekciju Novom Sadu. Sam Beljanski u jednom od pisama kaže da je verovao da će njegova zbirka postati mali hram umetnosti koji će imati ogroman vaspitni uticaj na mnoge mlade generacije. NJegova namera je u početku bila, kako je pisao, da ova zbirka predstavlja pregled našeg savremenog slikarstva, a onda ju je ograničio na razdoblje između dva rata.U njegovoj zbirci, navodi Beljanski, nema ilustrativnog i monumentalnog slikarstva, nego se odlučivao za slike koje predstavljaju lične intimne doživljaje slikara.
U prepisci se može pratiti i Konjovićev slikarski razvoj, pripreme za izložbe, među kojim su i one priređivane u Parizu, kao i prijem na koji su nailazile njegove slike. Autorka knjige beležeći brojne razgovore sa Konjovićem opisuje da je njegovo slikanje bilo kao da naleće na platno. “Hitro se približi slici, povuče dva -tri poteza, pa se odmakne. I tako stalno, kao da se hrve s njom”. Sam je govorio da “napada” sliku kad radi. Zanimljivo je pratiti i umetnikov odnos prema slikarstvu, figuraciji ili apstrakciji (“ne idem za imitacijom, nego za kreacijom”), umetničkom podsticaju (“imam slobodu samo pred delom, pred motivom, moram da dobijem polazni šok, bez njega ne mogu”). Prepiska između slikara i kolekcionara počela je oko novčanih pitanja, ali je zatim, trajući tokom niza godina, prerasla u saradnju i prijateljstvo. Posle smrti Beljanskog, Konjović nastavlja prepisku i saradnju sa Spomen zbirkom, a uskoro, sledeći put svog prijatelja i on u Somboru osniva galeriju koja nosi njegovo ime.

Nina Popov

01.05.04 Zlatna greda
Svest građanska, umetnost ekstatična
Pavle Beljanski i Milan Konjović, sećanja i pisma, Vera Jovanović
Možda nikada nije bila aktuelnija zabeleška Veljka Petrovića o tome da su pisma pisaca, to će reći stvaralaca uopšte, ne uvek zanimljiva; govore po pravilu, u kategoriji opštih mesta naše građanske oskudne konverzacije, o parama, ženama i gripama, neprekidno i bez zazora, kao u lektiri ove pribrane i ozbiljno zasnovane knjige Vere Jovanović koja, sa velikim poznavanjem i nekom neumoljivom blagošću, pokazuje kako se ipak moglo i u onim ranijim decenijama živeti, snatriti, razgovarati i dopisivati sa kolekcionarima. I kako, očevidno u slučaju izuzetnog Pavla Beljanskog, naše moderne i sad već klasične slike nisu sakupljali po filatelističkoj proceni malih naših provincijalnih berzi, novi bogataši, nego i rafinovani i plemenito uzdržani ljudi koji su, isto, stasali uz slike tih mladih naših beogradskih, somborskih i pariskih buntovnika dok su još bili gnevni.

Male ujdurme, tiha prepucavanj.a, srećne šarene laže, prazničke pošiljke među kojima svakako valja ubrojati i onu bačvu somborskog sira koja putuje kao uzdarje našim još zakrčenim makadamskim putevima, poruke i tihe pretnje, oštre psovke i zimogrožljiva, rano uočena zavist ka savremenim ispisnicima, sve se to isto može nazreti, u pouzdanoj preglednosti, na stranicama ove otvorene sveske koja je izuzetno dobro svedočila u korist poznavanja geneze našeg građanskog ukusa, naše posesivnosti, naše zaumnosti najzad.Svakako je u pravu Miodrag Protić kada je u više navrata, a napokon baš povodom moje knjige Veliki potpis; Milan Konjović (1994), govorio o slučaju somborskog znamenitog našeg slikara kao o ekstazi modernizma.Na ovim stranicama pomno ustrojenim odanošću za istinu, sve predskazuje - u isti mah - sve razaznaje taj rasap budućeg trenutka.

Ekstatičnost je obeležje. Ponavljanje je smrt.

Naše sredine su i tada, kao i u datumima osamnaestog stoleća, bile malene, konzervativne, bornirane. I u njima se, i usred dvadesetog veka, dešavalo ono veliko ništa koje je, sa patrijarhalnim navikama i lošim ukusom ilustrovanih novina, trajalo kao na besmislenim otocima zatirane a često i zaturene baštine.Padaju vlade, predugo traju rigidni režimi naše prošlosti, oskudice su u kategorijama opštih mesta, ne samo kada je, kao ono u Vojvodini, i to Svetoj Vojvodini Miloša Crnjanskog, u pitanju šećer, nego i osnovna sredstva za likovni proces, a dvojica ljudi, na razdaljinama jadranskim, pariskim, beogradskim i somborskim, Pavle Beljanski i Milan Konjović, dopisuju se i blago pokašto prepiru o patiniranim ramovima, o cenama usluga, o večitim onim carinskim barijerama na granicama kod Subotice, o zdravlju i uspehu, o menicama onda odmah o nekom neutralnom odnosu trgovaca i ministara za slikarstvo. Defiluju pred Konjovićevim slikama kritičari i prinčevi, recepcija ima i svoju plimu i svoju oseku, ali iza svega, kao jedina zastava opstojnosti, traje taj Konjovićev fajterski smisao, savršeno usavršen, za prevazilaženjem, za preskočenom preprekom.Tiho, u jednom pismu iz 1935. Konjović pominje - po povratku iz Beograda - Sombor, kao dosadnu palanku. To je rečeno naoko usput, usred velikih iskušenja jednog od promotora naše moderne misli u umetnosti. Odista se skoro seizmografski precizno može utvrditi kako je Konjović bio na velikom talasu egzaltacija i onog protićevskog ekstatičnog trenutka jedino u situacijama opšte pažnje, dokazane vernosti, visoke cene slika.Tako se svakako može zakljuoiti da je Konjović bio duboko nesrećan kada bi neko i pomislio da je u pitanju rezervni igrač, neko od saputnika, treći čovek. Treba videti sa kolikim oduševljenjem on opisuje zakrčen saobraćaj pred slikama na njegovoj zagrebačkoj izložbi, o divinaciji publike, to jest gledalaca, o posetama Ivana Meštrovića, pa slobodno definisati tu famoznu njegovu faraonsku narav.

Dobro pamtim kako je u nekoliko navrata meni kazivao kako je, još kao mali, imao bukvalno orgastičku toplu plimu kada ga je neko pohvalio, za uspehe u sportu, muzici, slikarstvu. Ta plima je, kako je tačno utvrdio Lazar Trifunović govoreći o njegovom intimnom spajanju sa trenucima paraderstva, trajala u njegovom biću do kraja. Ne bih se usudio da - kao Vera Jovanović - govorim o klonulom i starom čoveku, posle 90. rođendana. Baš tih godina bivao sam često s njim, i taj neutaženi tajni plamen, energija velikog potpisnika, i to produženo trajanje još onog devetnaestog veka njegove pobune, svakako SU moćno signirali njegovo dugo putovanje, u najboljem maniru Kavafija.

Ponovo se može na marginama ove zanimljivo koncipovene knjige zaključiti da je Konjović, kao markantna činjenica moderne naše kulture, zaista za sve mario. Tako se njegovo pozivanje na kritiku Morisa Beca, na pariske uspehe, ali i na tihi ladolež pamćenja somborskih vrtova, uvek može opravdati.

Jedinstveni naš naslednik Nadežde Petrović, najveći naš fovista, Konjović je bezmalo oblaparno otimao svoj zalogaj slobode, usred svih tih naših ograničenih, malenih suvereniteta, naših gubernija i naših okružnih i sreskih čelnika. Slikajući magično i smelo, usred zbilje i primitivizma jedne mišićevski oblikovane domaje, svakako je bio potez čistog, najplemenitijeg misionarstva. Sve ostalo pada u vodu: zađevice komšijskih i razrednih vidika; sujeta ispisnika; nerazumevanje administratora.

Beljanski, uzdržan, pragmatican, diplomata od karijere, nije zacelo bio Konjovićev podsticajni sabesednik za psovku, za inat, sa raniji gnev. Ne mari: na razini njihovog zajedničkog imenitelja, građanskog vaspitanja i ponašanja, itekako su se spokojno i bez uvijanja ogovarale i premošćavale mnoge nejedankostl.Svojevremeno je sa razlogom trajala potraga za slikom koju je, kao tadašnji čehoslovački ambasador u Beogradu, otac Madlen Olbrajt, kupio usred Sombora od Milana Konjovića. Sličnih potraga je bilo i drugim mestima, i na drugim kontinentima (o tome mnogo zna i Bora Lalić, dugogodišnji naš novinar u Americi, somborski zet). Potraga će biti i ubuduće: Konjović je i dan današnji fokusna osoba naše moderne likovne umetnosti, kupovan, prodavan, krađen, falsifikovan, valjda više nego i jedan savremenik. Svakako, i to je dokaz izuzetno žive stvaralačke njegove prirode. I njegovog čvrstog verovanja kako je živeo tri veka, u dva maha videći i Halejevu kometu.

Sve to, kao barokna izmaglica, lebdi nad ovom smernom i čistom sveskom Vere Jovanović. Tek posle nje možemo do kraja razumeti i naše jadne i svakojake muke sa zadužbinama, s ostavštinom, sa krađom i prekrađom blaga našeg modernizma.

Draško Ređep


(kutija 8)