pregleda

Bernhard. Biografija - Manfred Mitermajer


Cena:
1.550 din
Želi ovaj predmet: 2
Stanje: Nekorišćen
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

Godina izdanja: 2016
ISBN: 978-86-7188-165-4
Jezik: Srpski
Autor: Strani

***
PAŽNJA! DODATNI POPUST NA VEZANU PRODAJU! – ako ovu knjigu kupite sa ovom knjigom ( https://www.kupindo.com/Savremeni-roman/65517297_Autobiografski-spisi-Tomas-Bernhard) dobijate 10% POPUSTA na cijenu obje knjige!

*

Naslov: Bernhard. Biografija
Autor: Manfred Mitermajer

Originalni naslov: Manfred Mittermayer – Thomas Bernhard

Izdavač: Nojzac, Novi Sad
Prevod: Relja Dražić
Jezik: srpski / b.c.h.s.
Godina izdanja: 2016

Pismo: latinica
Žanr: biografija

ISBN: 978-86-7188-165-4

POVEZ: broširano
Br. str.: 431
Fizički opis: 22 cm
Masa (u gr): 540

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5*

[kategorizacija stanja:

5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:


Pisac koji polarizuje svojim skandalima, klasik svetske književnosti, dramski pisac svetskog glasa, austrijski fenomen: sve to i još mnogo više bio je Tomas Bernhard čija vam je obimna biografi ja sada pred očima.

Ekspert za Tomasa Bernharda – Manfred Mitermajer obuhvata život i delo autora u jednu veliku priču koja seže od Bernhardovog „kompleksa porekla“ – porodice njegovog dede Johanesa Frojmbihlera – sve do rane smrti posle dugogodišnje bolesti. Mitermajer diferencirano iscrtava višeslojnu javnu pojavnu sliku, ali i privatne životne postaje i stavlja bitna prozna dela i pozorišne komade u odnos prema jednom životnom putu koji je neodvojivo povezan s posleratnom istorijom.

*

Tomas Bernhard (1931-1989)

Rođen kao «majčin posrtaj», iz veze Herte Fabjan i Alojza Cukerštetera (kojega nikad u životu nije video) detinjstvo je proveo uz majku i njenu, 1936. godine zasnovanu porodicu. Porodični anfan teribl nalazio je jedinu zaštitu kod svog dede (Johanes Frojmbihler, austrijski pisac i u mladosti anarhista) koji je u isti mah izvršio presudan uticaj na mladog Tomasa. Napustivši gimnaziju jednim životnospasonosnim egzistencijalnim činom odlazi na trgovački zanat i šegrtuje u kolonijalnoj radnji («među ljudima», u najozloglašenijem delu Salcburga), paralelno se spremajući za muzičku karijeru. (Školovao je glas, bas). Ipak upravo na tom životnospasonosnom mestu zapatiće bolest koja će se na kraju razviti u tuberkulozu koja će ga pratiti celog života, koja će ga odvojiti od muzičke prakse (ne i od same muzike kojoj je ostao suštinski privržen do kraja) i koja će ga najzad prerano odneti u smrt. Dobar deo života proveo je po sanatorijima. U jednom od njih, Grafenhofu, upoznao je svoju životnu saputnicu koja je bila druga najvažnija osoba (posle dede) u njegovom životu. Trideset pet godina starija Hedviga Stavianiček (1894 - 1984) “Tetka”, kao Bernhardova zamena za odmah posle dede preminulu majku, u suštini mu je omogućila književnu karijeru, uvela ga u bečke književne krugove i kao saputnica finansirala njegova prva putovanja. (Njenu smrt ovekovečio je u romanu Stari majstori. Sklon nemilosrdnoj kritici društva, ipak je imao afiniteta prema načinu života visokih krugova. O tome svedoče njegove kuće koje su mu postale pasija (danas uglavnom pretvorene u muzeje).

U Austriji često kritikovan kao Nestbeschmutzer (ptić koji kalja sopstveno gnezdo, tj domovinu), s druge strane zadobio je svetsku slavu. Književnu karijeru je započeo 1957. zbirkom pesama Na Zemlji i u paklu da bi najzad pronašao svoj prepoznatljivi stil u prozi (u romanima i kratkim proznim komadima, kao i u drami, pišući najpre predano o bolesnicima, psihopatima i umirućima.

U njegovim često isprepletenim rečenicama oseća se nemanje daha od čega je patio već od osamnaeste godine. Njegova uzbuđenja, njegov unutrašnji gnev izraz su uvek iznova trpljenih povreda i razočarenja mladosti i često se pojavljuju u monolozima njegovih teatarskih figura i u mislima ja-govornika u proznim tekstovima.
U svakom slučaju, kao velemajstor tirade, učinio ju je mogućom u književnosti.

*

„U Austriji ne žive ljudi. U Austriji žive katolici.“
Tomas Bernhard

Nijedan autor nakon Drugog svetskog rata nije toliko polarizovao austrijsku javnost, kao što nijedan pisac u toj zemlji, čak i među ljudima koji se tek vrlo malo interesuju za književnost, nije postao toliko poznat kao Tomas Bernhard. Iako su ga u njegovoj domovini isprva doživljavali pre svega kao pisca sklonog skandalima, on se na čitavom nemačkom govornom području, a ubrzo i u svetu, uzdigao do veoma cenjenog autora romana, priča i pozorišnih komada. Njegovo stvaralaštvo danas pripada svetskoj književnosti: knjige Tomasa Bernharda prevedene su na četrdeset pet jezika, njegove drame izvode se i u Južnoj Americi i u Istočnoj Aziji.

Način na koji se kod Bernharda prožimaju njegov život i njegovo delo je složen. Mnoge glavne likove oblikovao je po uzoru na svog dedu Johanesa Frojmbihlera, čoveka koji je obeležio njegovu mladost; povezanost njegovih tekstova sa stvarnim osobama i događajima bila je povod za mnoga uzbuđenja, kao kod afere oko romana „Seča šume“. Sem toga, svojevrsna podudarnost između izjava njegovih književnih likova i njegovih sopstvenih izjava čini da poređenje stvarnosti sa fikcijom bude izazovno, ali i teško: Bernhardove knjige ni u kom slučaju nisu samo prikriveno samoopisivanje. Istovremeno, ni njegov nastup u javnosti nikada u potpunosti nije bio lišen stilizacije i ironije. Tako se Bernhard predstavlja kao virtuozni „režiser“ sopstvenih nastupa, a njegovo delo kao mozgalica između egzistencijalne zbunjenosti i ironije. Možda upravo u tome leži Bernhardova neobična privlačnost.

*

Bernhard je među nama
Na srpskohrvatskom danas je dostupan više nego reprezentativan izbor dela Tomasa Bernharda i ako niste, vreme je da počnete da ga čitate.
Autor: Ivan Velisavljević
Krajem 1960-ih, nedugo nakon što je Thomas Bernhard otpočeo s pisanjem proze – pošto je, po sopstvenim rečima, shvatio da je prozu najteže pisati, i samim tim nije želeo da piše ništa drugo – u Beogradu je objavljen prevod njegovog prvog romana Mraz. Tokom 1970-ih, Bernhard je putovao po Jugoslaviji, što turistički, što kao gost književnih večeri, da bi se 1979. našao i na stranicama udžbeničkog pregleda Nemačka književnost, kao pisac koji “u naše vreme niže znatne uspehe”.
Njegovu poetika, na primeru pozorišnog komada Svečanost za Borisa, u kojem bogalji igraju stanovitu ulogu, Zoran Konstantinović opisao je ovako: “Ne zna se da li prikazivanje svih tih psihičkih i fizičkih deformacija treba shvatiti kao kritiku opštedruštvenih prilika. Karakteristično za komad, međutim, jeste raspadanje dijaloga, mnoštvo penetrantnih i besmislenih monologa, a takođe i korišćenje pantomime.”
Zvuči kao da je, za naše književne stručnjake, Bernhardova “kritika opštedruštvenih prilika” tada izgledala neinovativna, lokalna, nedovoljno politički osvešćena. Uostalom, Jugoslavija je takvu društvenu kritičnost– razaranje ideološke mantre o srednjoevropskoj duhovnosti, oštru kritiku provincijalizma i kičaste religioznosti, te malograđanske ljubavi prema nacionalizmu – već imala na najvišem nivou, kod Krleže, i to s jasnim marksističkim stavom, bez anarhističko-nihilističkog razvodnjavanja kakvom je Bernhard bio sklon.
Tako je za književnu scenu Jugoslavije Bernhard bio, bez sumnje, zanimljiva pojava, ali neke vezanosti za njegovu literaturu kod naših pisaca, nekog većeg prepoznavanja po srodnosti, čini se da nije bilo, te su za vreme SFRJ prevedena samo još dva njegova romana, i jedna zbirka pesama, u Zagrebu, pred sam početak rata.
Ako je književna elita nekadašnje socijalističke Jugoslavije i te kako znala za Thomasa Bernharda, ali nije baš imala ideju šta s njim, u ovo naše vreme brisanja i raspada džangrizavi Austrijanac postao je ključna figura za deo književne scene, a njegova literatura jedno uzbuđenje, kako glasi podnaslov romana Seča šume.
Deo uzbuđenja verovatno se krije u Bernhardovim opisima bizarnih načina na koje se nacizam u raznim oblicima hrani žudnjom za moći i dominacijom, i živi u praksama nasilja unutar porodica, škola, fabrika i državnih institucija. Tako u romanu Poremećaj, mladi student rudarstva ide sa ocem lekarom u obilazak bolesnika po Štajerskoj, gde u jednom trenutku sreće industrijalca koji živi u incestuoznoj vezi sa polusestrom, i čija je, i njemu samom neobjašnjiva, strast da “puca u ogromnu drvenu metu postavljenu na dva stabla iza kuće”. U istom romanu, ženu jednog gostioničara ubiju, a lekar tvrdi da “za gostioničara žena nije ništa drugo nego stoka”, i da brutalni, nasilni muževi u Štajerskoj, bilo da su kasapi, trgovci ili gostioničari, naprosto “uzgajaju” žene da bi ih podredili sebi i da bi za njih rintale. U romanu Uzrok, prvom od pet autobiografskih spisa, pripovedač opisuje posleratnu promenu nacionalsocijalističkog školskog doma u katolički Johaneum, gde su potpuno isti surova disciplina, kažnjavanje i ponižavanje učenika, samo je to pre rata činjeno u ime Firera, a posle rata u ime Hrista, a “tamo gde je na zidu bila Hitlerova slika, sad je visio veliki krst”.
Naravno, već je očito da ću potegnuti tezu kako se razlozi našeg uzbuđenja nalaze u paralelama između Austrije posle svetskog rata, i nacionalnih, demokratskih država bivše Jugoslavije, posle našeg lokalnog rata. Sličnu argumentaciju nudi Migel Saens, autor Biografije Tomasa Bernharda (nedavno objavljene u prevodu Igora Marojevića), da bi objasnio uspeh Bernhardove proze u Španiji 1980-ih, tj. “paralelizam između Austrije (posle jednog rata), u kojoj je bilo dominantno nasleđe nacionalsocijalizma i katolicizma, i katoličke i falangističke Španije (u sličnim uslovima).” Sve ono što pripovedači Bernhardovih romana grčevito napadaju, u dugačkim, upravo “penetrantnim”, prodirnim, monolozima, moglo se naći u postjugoslovenskoj stvarnosti: kič i licemerje iznova pronađene religioznosti, šarada novih fašista i promotera kvislinga, politički i poslovni uspeh ratnih zločinaca, teška magla medijskog zaglupljivanja, neukusa i provincijalizma. Književni odgovor na tu stvarnost, kakav je nudio Bernhard, činio se ispravnim, neposrednim, brutalnim, pa i, zašto ne reći?, lakim za imitiranje.
Ima tu i još nečega. Po Saensu, “tipičan Španac”, a Sanes verovatno misli: španski intelektualac, jeste “konzervativni anarhista”, kakav je bio i Bernhard: ogorčeni buntovnik protiv svega, ali prefinjenog ukusa, koji mrzi vlast, državu, zaglupljeni narod, pretvornu građansku i malograđansku klasu, pa i samog sebe, ali ne zato što želi potpunu slobodu pojedinca od društvenog uslovljavanja, ili “emancipaciju potlačenih” i ukidanje odnosa dominacije, već zato što želi više civilizovanosti. Takav pisac, ili spisateljica, naravno, neka je vrsta anarhiste-civilizatora, namćora i kritičara svojih savremenika, koju je zavodljivo imitirati, jer na prvi pogled izgleda kao da se literatura takvog kritikovanja stvarnosti piše sama od sebe, a nižu se i skandali koji osiguravaju publicitet i etičku povlašćenost alternativca i usamljenika. Nažalost, kod manje talentovanih, takvi pokušaji završili su u pukom “imitiranju glasova” Bernhardovih pripovedača, jezičkih specifičnosti njegove proze, čak i njegovih javnih skandala. Ali kod najboljih, kao, recimo, kod Daše Drndić, Bernhardove teme (na primer, odnos prema bolesti), njegova zadihana kritičnost, te naposletku stilske inovacije, transponovane su u samosvojnu, ubedljivu i originalnu autorsku poetiku.
Ključ za promišljenije tumačenje Bernhardovog dela krije se, dakako, u pažljivijem čitanju, koje ide dalje od svođenja čitave stvari na kritizerstvo, samomržnju ili mržnju prema necivilizovanoj naciji i opresivnoj državi (zabavne, ali odista ograničenog dometa), ili na mizantropiju i nihilizam, koji jesu nešto dalekosežnije ideje, ali svakako zamorne za čitati iznova i iznova, u rečenicama bez obala i poglavljima bez pasusa.
U Mojim nagradama piše kako je, nakon prvog romana, mislio da će se “ugušiti od zablude da književnost uliva nadu”, a ona ga je “gurnula u zagušljivu, smrdljivu raku” iz koje mu nema izlaza, pa je Bernhard, tako zgrožen književnošću, isto dana otišao do gradilišta i zaposlio se kao – vozač kamiona. U istoj knjizi opisuje i svoju fiks-ideu da kupi kuću: prodavac nekretnina mu pokazuje potpuno oronuli zamak, sa dotrajalim i zarđalim nameštajem, ali uporno ponavlja pohvalu da je zamak “izvanrednih proporcija”, što na kraju počne da govori i sam Bernhard, da bi na kraju potpuno iracionalno odlučio da tu nekretninu na nepristupačnom mestu – kupi. Iako je bio nepopravljiv cinik prema mecenama i državnim subvencijama za umetnike, koji se hvališu da umetnicima daju nagrade u visine “jedne osrednje plate nekog službenika”, umesto da se toga stide, Bernhard je poneku nagradu i prihvatio, zbog novca, i umeo da bude autoironičan: recimo, nakon nagrade Julius Kampe, piše da je nekako “drugačije nego pre” naručivao kafu, i sve vreme se pitao zašto ga “svi ljudi na ulici nisu pitali za nagradu”.
Tako se u Poremećaju nalaze efektni i živopisni pasaži o prirodi Štajerske, oblasti oko Keflaha, Gradenberga i Štivola, dostojni Kafke, dok se u Vitgenštajnovom nećaku, između esejističkih pasaža o lekarima, bolesti kao pokretaču lične priče, odnosu zdravih i bolesnih, ludilu koje nastaje zbog “gubljenja kontrole”, nalaze izvanredno slikoviti, u osnovi realistički, iako s nešto preterivanja tu i tamo (preterivački realizam?), opisi svakodnevnog života u Baumgartnerovom uzvišenju, bolnici za plućne bolesti.
Bolest je u tom romanu takođe povezana s prijateljstvom, što nas dovodi do još jedne Bernhardove specijalnosti: upečatljivih likova, kakav je Paul Vitgenštajn, ludi sinovac slavnog filozofa Ludviga, čija su opsesija muzika i auto-trke, i koji “satima ne bi prestajao da govori a da niko nije uspevao da ga prekine”. Sličan je i pripovedač Betona, autobiografski oboleo od morbus boecka (sarkoidoze), koji uporno odlaže početak pisanja rada o Mendelson-Bartoldiju, žaleći se na sestru, ali nam na kraju ispriča potresnu priču o mladoj Ani Hertl i njenom poginulom mužu, koje sreće na Palma de Majorki. Teško je zaboraviti i likove iz Poremećaja: gospođu Ebenhoe, čiji je brat zločinac i samoubica, a sin nesrećno oženjeni radnik u štavionici koža, čije odelo “vonja na smrt”; antologijsku scenu sa gomilom mrtvih egzotičnih ptica, kojima naslednici mlina u jednom klancu opštine Rahau danima zavrću vratove i pripremaju ih za prepariranje, jer ne mogu da podnesu ptičje kreštanje i njegov odjek u klancu; te naposletku ključnu ličnost drugog dela romana, kneza Zauraua, i njegov suludi monolog o izboru upravnika zamka.
U poslednjih deset godina, izdate su (ili reizdate) sledeće knjige: celokupni Autobiografski spisi (pet romana pisanih od 1975. do 1982), rani roman Poremećaj, romani s početka 1980-ih Beton, Vitgenštajnov nećak, Gubitnik i Seča šume, poslednji roman Brisanje. Raspad, zbirke priča Imitator glasova i Midland u Stilfsu (spojena u jednu knjigu s kratkim romanom Da), posthumni zapisi Moje nagrade i priče Gete na sssamrti, te knjiga izabranih drama naslovljena po najpoznatijoj među njima Trg heroja. U časopisima se mogu pronaći i Bernhardove pesme, intervjui, drama Teatarmaher, brojni eseji o njegovoj literaturi, a kad tome dodamo ranije prevedene romane Mraz i Stari majstori, zbirku pesama In hora mortis, i Biografiju Tomasa Bernharda Migela Saensa, može se reći da je na srpskohrvatskom danas dostupan više nego reprezentativan izbor Bernhardovih dela.
Ako ga dosad niste načeli, vreme je.
*

Bernhard / Vitgenštajnov sinovac / Mraz / Brisanje. Raspad / Seča šume / autobiografski romani / austrijska književnost / savremena književnost / Hodanje / Amras / Midland na Stilfsu / Seča šume / Imitator glasova / Luda Magda / autoironija / Uzrok / Podrum / Dah / Hladnoća / Dete / Beton / Moje nagrade / savremena austrijska književnost / Gete na samrti / Gubitnik / drame / austrijska drama / Trg heroja /

***
UNOS: 210211
Šifra:

Šaljem i u inostranstvo, ali uz prethodni dogovor i plaćanje unaprijed; prilikom svake kupoprodaje nužan je dodatni kontakt putem kupindo-poruka pošto se zna desiti da otputujem van grada, tako da to ne prouzrokoje nesporazume oko kašnjenja i rokova propisanih kupindo-pravilima; sve knjige pakujem u najlon i karton sa otvorom kako bi zadovoljile uslove slanja poštom kao (po mogućnosti preporučena) TISKOVINA; moguće su i sve druge vrste slanja - dogovor.

VAŽNA NAPOMENA: uglavnom šaljem poštom (uvijek kao preporučenu tiskovinu) i postexpressom, ali u obzir mogu doći i ostale kurirske službe - sve izuzev AKS (zbog velikog broja pritužbi na njihov rad, a i komplikacija koje sam i sam sa njima imao) - s tim što se oko toga moramo dogovoriti. Ukoliko kupac insistira na nekoj od preostalih službi (BEX, City Express, DExpress) to mora biti uz prethodni dogovor.

PAŽNJA: uz neke ponude, prije detaljnijeg opisa predmeta može da stoji napomena da je predmet ponuđen kao VEZANA PONUDA. To znači da odobravam dodatni popust od 10 ili više % (uvijek će pisati koliko), ili besplatnu dostavu, UKOLIKO SE PREDMET KUPI SKUPA SA CILJANIM/POVEZANIM PREDMETOM - predmeti su najčešće povezani po sličnosti (autora ili teme).

LIČNO PREUZIMANJE odnosi se na područje Novog Sada.

Ukoliko stavljam oznaku BESPLATNA DOSTAVA, to podrazumijeva najefikasniji ali i najjeftiniji način isporuke - uglavnom kao preporučena tiskovina ili paket (što ovisi o težini konkretnog predmeta). BESPLATNA DOSTAVA NE ODNOSI SE NA POTENCIJALNO SLANJE ZA INOSTRANSTVO!
sve moje PREDMETE (kupindo), na jednom mjestu možete pogledati aktiviranjem linka:

https://www.kupindo.com/Clan/knjigostroj/SpisakPredmeta

sve moje AUKCIJE (limundo), na jednom mjestu možete pogledati aktiviranjem linka:

https://www.limundo.com/Clan/knjigostroj/SpisakAukcija

Predmet: 65517673
***
PAŽNJA! DODATNI POPUST NA VEZANU PRODAJU! – ako ovu knjigu kupite sa ovom knjigom ( https://www.kupindo.com/Savremeni-roman/65517297_Autobiografski-spisi-Tomas-Bernhard) dobijate 10% POPUSTA na cijenu obje knjige!

*

Naslov: Bernhard. Biografija
Autor: Manfred Mitermajer

Originalni naslov: Manfred Mittermayer – Thomas Bernhard

Izdavač: Nojzac, Novi Sad
Prevod: Relja Dražić
Jezik: srpski / b.c.h.s.
Godina izdanja: 2016

Pismo: latinica
Žanr: biografija

ISBN: 978-86-7188-165-4

POVEZ: broširano
Br. str.: 431
Fizički opis: 22 cm
Masa (u gr): 540

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5*

[kategorizacija stanja:

5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:


Pisac koji polarizuje svojim skandalima, klasik svetske književnosti, dramski pisac svetskog glasa, austrijski fenomen: sve to i još mnogo više bio je Tomas Bernhard čija vam je obimna biografi ja sada pred očima.

Ekspert za Tomasa Bernharda – Manfred Mitermajer obuhvata život i delo autora u jednu veliku priču koja seže od Bernhardovog „kompleksa porekla“ – porodice njegovog dede Johanesa Frojmbihlera – sve do rane smrti posle dugogodišnje bolesti. Mitermajer diferencirano iscrtava višeslojnu javnu pojavnu sliku, ali i privatne životne postaje i stavlja bitna prozna dela i pozorišne komade u odnos prema jednom životnom putu koji je neodvojivo povezan s posleratnom istorijom.

*

Tomas Bernhard (1931-1989)

Rođen kao «majčin posrtaj», iz veze Herte Fabjan i Alojza Cukerštetera (kojega nikad u životu nije video) detinjstvo je proveo uz majku i njenu, 1936. godine zasnovanu porodicu. Porodični anfan teribl nalazio je jedinu zaštitu kod svog dede (Johanes Frojmbihler, austrijski pisac i u mladosti anarhista) koji je u isti mah izvršio presudan uticaj na mladog Tomasa. Napustivši gimnaziju jednim životnospasonosnim egzistencijalnim činom odlazi na trgovački zanat i šegrtuje u kolonijalnoj radnji («među ljudima», u najozloglašenijem delu Salcburga), paralelno se spremajući za muzičku karijeru. (Školovao je glas, bas). Ipak upravo na tom životnospasonosnom mestu zapatiće bolest koja će se na kraju razviti u tuberkulozu koja će ga pratiti celog života, koja će ga odvojiti od muzičke prakse (ne i od same muzike kojoj je ostao suštinski privržen do kraja) i koja će ga najzad prerano odneti u smrt. Dobar deo života proveo je po sanatorijima. U jednom od njih, Grafenhofu, upoznao je svoju životnu saputnicu koja je bila druga najvažnija osoba (posle dede) u njegovom životu. Trideset pet godina starija Hedviga Stavianiček (1894 - 1984) “Tetka”, kao Bernhardova zamena za odmah posle dede preminulu majku, u suštini mu je omogućila književnu karijeru, uvela ga u bečke književne krugove i kao saputnica finansirala njegova prva putovanja. (Njenu smrt ovekovečio je u romanu Stari majstori. Sklon nemilosrdnoj kritici društva, ipak je imao afiniteta prema načinu života visokih krugova. O tome svedoče njegove kuće koje su mu postale pasija (danas uglavnom pretvorene u muzeje).

U Austriji često kritikovan kao Nestbeschmutzer (ptić koji kalja sopstveno gnezdo, tj domovinu), s druge strane zadobio je svetsku slavu. Književnu karijeru je započeo 1957. zbirkom pesama Na Zemlji i u paklu da bi najzad pronašao svoj prepoznatljivi stil u prozi (u romanima i kratkim proznim komadima, kao i u drami, pišući najpre predano o bolesnicima, psihopatima i umirućima.

U njegovim često isprepletenim rečenicama oseća se nemanje daha od čega je patio već od osamnaeste godine. Njegova uzbuđenja, njegov unutrašnji gnev izraz su uvek iznova trpljenih povreda i razočarenja mladosti i često se pojavljuju u monolozima njegovih teatarskih figura i u mislima ja-govornika u proznim tekstovima.
U svakom slučaju, kao velemajstor tirade, učinio ju je mogućom u književnosti.

*

„U Austriji ne žive ljudi. U Austriji žive katolici.“
Tomas Bernhard

Nijedan autor nakon Drugog svetskog rata nije toliko polarizovao austrijsku javnost, kao što nijedan pisac u toj zemlji, čak i među ljudima koji se tek vrlo malo interesuju za književnost, nije postao toliko poznat kao Tomas Bernhard. Iako su ga u njegovoj domovini isprva doživljavali pre svega kao pisca sklonog skandalima, on se na čitavom nemačkom govornom području, a ubrzo i u svetu, uzdigao do veoma cenjenog autora romana, priča i pozorišnih komada. Njegovo stvaralaštvo danas pripada svetskoj književnosti: knjige Tomasa Bernharda prevedene su na četrdeset pet jezika, njegove drame izvode se i u Južnoj Americi i u Istočnoj Aziji.

Način na koji se kod Bernharda prožimaju njegov život i njegovo delo je složen. Mnoge glavne likove oblikovao je po uzoru na svog dedu Johanesa Frojmbihlera, čoveka koji je obeležio njegovu mladost; povezanost njegovih tekstova sa stvarnim osobama i događajima bila je povod za mnoga uzbuđenja, kao kod afere oko romana „Seča šume“. Sem toga, svojevrsna podudarnost između izjava njegovih književnih likova i njegovih sopstvenih izjava čini da poređenje stvarnosti sa fikcijom bude izazovno, ali i teško: Bernhardove knjige ni u kom slučaju nisu samo prikriveno samoopisivanje. Istovremeno, ni njegov nastup u javnosti nikada u potpunosti nije bio lišen stilizacije i ironije. Tako se Bernhard predstavlja kao virtuozni „režiser“ sopstvenih nastupa, a njegovo delo kao mozgalica između egzistencijalne zbunjenosti i ironije. Možda upravo u tome leži Bernhardova neobična privlačnost.

*

Bernhard je među nama
Na srpskohrvatskom danas je dostupan više nego reprezentativan izbor dela Tomasa Bernharda i ako niste, vreme je da počnete da ga čitate.
Autor: Ivan Velisavljević
Krajem 1960-ih, nedugo nakon što je Thomas Bernhard otpočeo s pisanjem proze – pošto je, po sopstvenim rečima, shvatio da je prozu najteže pisati, i samim tim nije želeo da piše ništa drugo – u Beogradu je objavljen prevod njegovog prvog romana Mraz. Tokom 1970-ih, Bernhard je putovao po Jugoslaviji, što turistički, što kao gost književnih večeri, da bi se 1979. našao i na stranicama udžbeničkog pregleda Nemačka književnost, kao pisac koji “u naše vreme niže znatne uspehe”.
Njegovu poetika, na primeru pozorišnog komada Svečanost za Borisa, u kojem bogalji igraju stanovitu ulogu, Zoran Konstantinović opisao je ovako: “Ne zna se da li prikazivanje svih tih psihičkih i fizičkih deformacija treba shvatiti kao kritiku opštedruštvenih prilika. Karakteristično za komad, međutim, jeste raspadanje dijaloga, mnoštvo penetrantnih i besmislenih monologa, a takođe i korišćenje pantomime.”
Zvuči kao da je, za naše književne stručnjake, Bernhardova “kritika opštedruštvenih prilika” tada izgledala neinovativna, lokalna, nedovoljno politički osvešćena. Uostalom, Jugoslavija je takvu društvenu kritičnost– razaranje ideološke mantre o srednjoevropskoj duhovnosti, oštru kritiku provincijalizma i kičaste religioznosti, te malograđanske ljubavi prema nacionalizmu – već imala na najvišem nivou, kod Krleže, i to s jasnim marksističkim stavom, bez anarhističko-nihilističkog razvodnjavanja kakvom je Bernhard bio sklon.
Tako je za književnu scenu Jugoslavije Bernhard bio, bez sumnje, zanimljiva pojava, ali neke vezanosti za njegovu literaturu kod naših pisaca, nekog većeg prepoznavanja po srodnosti, čini se da nije bilo, te su za vreme SFRJ prevedena samo još dva njegova romana, i jedna zbirka pesama, u Zagrebu, pred sam početak rata.
Ako je književna elita nekadašnje socijalističke Jugoslavije i te kako znala za Thomasa Bernharda, ali nije baš imala ideju šta s njim, u ovo naše vreme brisanja i raspada džangrizavi Austrijanac postao je ključna figura za deo književne scene, a njegova literatura jedno uzbuđenje, kako glasi podnaslov romana Seča šume.
Deo uzbuđenja verovatno se krije u Bernhardovim opisima bizarnih načina na koje se nacizam u raznim oblicima hrani žudnjom za moći i dominacijom, i živi u praksama nasilja unutar porodica, škola, fabrika i državnih institucija. Tako u romanu Poremećaj, mladi student rudarstva ide sa ocem lekarom u obilazak bolesnika po Štajerskoj, gde u jednom trenutku sreće industrijalca koji živi u incestuoznoj vezi sa polusestrom, i čija je, i njemu samom neobjašnjiva, strast da “puca u ogromnu drvenu metu postavljenu na dva stabla iza kuće”. U istom romanu, ženu jednog gostioničara ubiju, a lekar tvrdi da “za gostioničara žena nije ništa drugo nego stoka”, i da brutalni, nasilni muževi u Štajerskoj, bilo da su kasapi, trgovci ili gostioničari, naprosto “uzgajaju” žene da bi ih podredili sebi i da bi za njih rintale. U romanu Uzrok, prvom od pet autobiografskih spisa, pripovedač opisuje posleratnu promenu nacionalsocijalističkog školskog doma u katolički Johaneum, gde su potpuno isti surova disciplina, kažnjavanje i ponižavanje učenika, samo je to pre rata činjeno u ime Firera, a posle rata u ime Hrista, a “tamo gde je na zidu bila Hitlerova slika, sad je visio veliki krst”.
Naravno, već je očito da ću potegnuti tezu kako se razlozi našeg uzbuđenja nalaze u paralelama između Austrije posle svetskog rata, i nacionalnih, demokratskih država bivše Jugoslavije, posle našeg lokalnog rata. Sličnu argumentaciju nudi Migel Saens, autor Biografije Tomasa Bernharda (nedavno objavljene u prevodu Igora Marojevića), da bi objasnio uspeh Bernhardove proze u Španiji 1980-ih, tj. “paralelizam između Austrije (posle jednog rata), u kojoj je bilo dominantno nasleđe nacionalsocijalizma i katolicizma, i katoličke i falangističke Španije (u sličnim uslovima).” Sve ono što pripovedači Bernhardovih romana grčevito napadaju, u dugačkim, upravo “penetrantnim”, prodirnim, monolozima, moglo se naći u postjugoslovenskoj stvarnosti: kič i licemerje iznova pronađene religioznosti, šarada novih fašista i promotera kvislinga, politički i poslovni uspeh ratnih zločinaca, teška magla medijskog zaglupljivanja, neukusa i provincijalizma. Književni odgovor na tu stvarnost, kakav je nudio Bernhard, činio se ispravnim, neposrednim, brutalnim, pa i, zašto ne reći?, lakim za imitiranje.
Ima tu i još nečega. Po Saensu, “tipičan Španac”, a Sanes verovatno misli: španski intelektualac, jeste “konzervativni anarhista”, kakav je bio i Bernhard: ogorčeni buntovnik protiv svega, ali prefinjenog ukusa, koji mrzi vlast, državu, zaglupljeni narod, pretvornu građansku i malograđansku klasu, pa i samog sebe, ali ne zato što želi potpunu slobodu pojedinca od društvenog uslovljavanja, ili “emancipaciju potlačenih” i ukidanje odnosa dominacije, već zato što želi više civilizovanosti. Takav pisac, ili spisateljica, naravno, neka je vrsta anarhiste-civilizatora, namćora i kritičara svojih savremenika, koju je zavodljivo imitirati, jer na prvi pogled izgleda kao da se literatura takvog kritikovanja stvarnosti piše sama od sebe, a nižu se i skandali koji osiguravaju publicitet i etičku povlašćenost alternativca i usamljenika. Nažalost, kod manje talentovanih, takvi pokušaji završili su u pukom “imitiranju glasova” Bernhardovih pripovedača, jezičkih specifičnosti njegove proze, čak i njegovih javnih skandala. Ali kod najboljih, kao, recimo, kod Daše Drndić, Bernhardove teme (na primer, odnos prema bolesti), njegova zadihana kritičnost, te naposletku stilske inovacije, transponovane su u samosvojnu, ubedljivu i originalnu autorsku poetiku.
Ključ za promišljenije tumačenje Bernhardovog dela krije se, dakako, u pažljivijem čitanju, koje ide dalje od svođenja čitave stvari na kritizerstvo, samomržnju ili mržnju prema necivilizovanoj naciji i opresivnoj državi (zabavne, ali odista ograničenog dometa), ili na mizantropiju i nihilizam, koji jesu nešto dalekosežnije ideje, ali svakako zamorne za čitati iznova i iznova, u rečenicama bez obala i poglavljima bez pasusa.
U Mojim nagradama piše kako je, nakon prvog romana, mislio da će se “ugušiti od zablude da književnost uliva nadu”, a ona ga je “gurnula u zagušljivu, smrdljivu raku” iz koje mu nema izlaza, pa je Bernhard, tako zgrožen književnošću, isto dana otišao do gradilišta i zaposlio se kao – vozač kamiona. U istoj knjizi opisuje i svoju fiks-ideu da kupi kuću: prodavac nekretnina mu pokazuje potpuno oronuli zamak, sa dotrajalim i zarđalim nameštajem, ali uporno ponavlja pohvalu da je zamak “izvanrednih proporcija”, što na kraju počne da govori i sam Bernhard, da bi na kraju potpuno iracionalno odlučio da tu nekretninu na nepristupačnom mestu – kupi. Iako je bio nepopravljiv cinik prema mecenama i državnim subvencijama za umetnike, koji se hvališu da umetnicima daju nagrade u visine “jedne osrednje plate nekog službenika”, umesto da se toga stide, Bernhard je poneku nagradu i prihvatio, zbog novca, i umeo da bude autoironičan: recimo, nakon nagrade Julius Kampe, piše da je nekako “drugačije nego pre” naručivao kafu, i sve vreme se pitao zašto ga “svi ljudi na ulici nisu pitali za nagradu”.
Tako se u Poremećaju nalaze efektni i živopisni pasaži o prirodi Štajerske, oblasti oko Keflaha, Gradenberga i Štivola, dostojni Kafke, dok se u Vitgenštajnovom nećaku, između esejističkih pasaža o lekarima, bolesti kao pokretaču lične priče, odnosu zdravih i bolesnih, ludilu koje nastaje zbog “gubljenja kontrole”, nalaze izvanredno slikoviti, u osnovi realistički, iako s nešto preterivanja tu i tamo (preterivački realizam?), opisi svakodnevnog života u Baumgartnerovom uzvišenju, bolnici za plućne bolesti.
Bolest je u tom romanu takođe povezana s prijateljstvom, što nas dovodi do još jedne Bernhardove specijalnosti: upečatljivih likova, kakav je Paul Vitgenštajn, ludi sinovac slavnog filozofa Ludviga, čija su opsesija muzika i auto-trke, i koji “satima ne bi prestajao da govori a da niko nije uspevao da ga prekine”. Sličan je i pripovedač Betona, autobiografski oboleo od morbus boecka (sarkoidoze), koji uporno odlaže početak pisanja rada o Mendelson-Bartoldiju, žaleći se na sestru, ali nam na kraju ispriča potresnu priču o mladoj Ani Hertl i njenom poginulom mužu, koje sreće na Palma de Majorki. Teško je zaboraviti i likove iz Poremećaja: gospođu Ebenhoe, čiji je brat zločinac i samoubica, a sin nesrećno oženjeni radnik u štavionici koža, čije odelo “vonja na smrt”; antologijsku scenu sa gomilom mrtvih egzotičnih ptica, kojima naslednici mlina u jednom klancu opštine Rahau danima zavrću vratove i pripremaju ih za prepariranje, jer ne mogu da podnesu ptičje kreštanje i njegov odjek u klancu; te naposletku ključnu ličnost drugog dela romana, kneza Zauraua, i njegov suludi monolog o izboru upravnika zamka.
U poslednjih deset godina, izdate su (ili reizdate) sledeće knjige: celokupni Autobiografski spisi (pet romana pisanih od 1975. do 1982), rani roman Poremećaj, romani s početka 1980-ih Beton, Vitgenštajnov nećak, Gubitnik i Seča šume, poslednji roman Brisanje. Raspad, zbirke priča Imitator glasova i Midland u Stilfsu (spojena u jednu knjigu s kratkim romanom Da), posthumni zapisi Moje nagrade i priče Gete na sssamrti, te knjiga izabranih drama naslovljena po najpoznatijoj među njima Trg heroja. U časopisima se mogu pronaći i Bernhardove pesme, intervjui, drama Teatarmaher, brojni eseji o njegovoj literaturi, a kad tome dodamo ranije prevedene romane Mraz i Stari majstori, zbirku pesama In hora mortis, i Biografiju Tomasa Bernharda Migela Saensa, može se reći da je na srpskohrvatskom danas dostupan više nego reprezentativan izbor Bernhardovih dela.
Ako ga dosad niste načeli, vreme je.
*

Bernhard / Vitgenštajnov sinovac / Mraz / Brisanje. Raspad / Seča šume / autobiografski romani / austrijska književnost / savremena književnost / Hodanje / Amras / Midland na Stilfsu / Seča šume / Imitator glasova / Luda Magda / autoironija / Uzrok / Podrum / Dah / Hladnoća / Dete / Beton / Moje nagrade / savremena austrijska književnost / Gete na samrti / Gubitnik / drame / austrijska drama / Trg heroja /

***
UNOS: 210211
Šifra:
65517673 Bernhard. Biografija - Manfred Mitermajer

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.