ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K39
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Dejvid Mekenzi ILIJA GARAŠANIN DRŽAVNIK I DIPLOMATA, Prosveta, Beograd 1987. godine, format 22 cm, TVRDI povez, ĆIRILICA, strana 540.

Ilija Hadži-Milutinović — Garašanin (Garaši kod Aranđelovca, 16. januar (jk) / 28. januar 1812 — Grocka, 10. jun (jk) / 22. jun 1874) bio je srpski državnik, predsednik Vlade, jedan od ustavobranitelja, tvorac Načertanija.

Sin je Hadži Milutina Savića, imućnoga marvenog trgovca.[1] Savići su bili poreklom od Bjelopavlića, u Crnoj Gori, odakle su se nastanili u selu Garašima.[2] Poneo je Ilija novo prezime Garašanin, po rodnom mestu kod Aranđelovca — tada nahiji kragujevačkoj. Ilija se prvo školovao u očevoj kući, podučavan od privatnih učitelja. Zatim je učio grčku školu u Zemunu, a potom neko vreme i u Orahovici, gde je naučio nemački.[1] Kada se vratio kući, isprva je pomagao ocu u trgovini. Godine 1837. knez Miloš Obrenović ga je uzeo u državnu službu, i postavio za carinika u selu Višnjici, na Dunavu, a kasnije u Beogradu. Kada je uveo regularnu vojsku, knez Miloš je postavio Garašanina za starešinu, u činu pukovnika. Posle odlaska kneza Miloša boravio je neko vreme u Vlaškoj, gde je bio zakupio neke mošeje. Godine 1842. njegov otac i stariji brat, koji su bili na Vučićevoj strani, poginuli su u borbi protiv kneza Mihaila, a po knezovoj naredbi.[3] Iste godine, postavljen je za pomoćnika ministru unutrašnjih poslova Vučiću. Kada je 1843. Vučić morao, na zahtev Rusije, da ode iz zemlje, Garašanin je umesto njega postao ministar unutrašnjih poslova i ostao je na tom položaju sve do 1852. godine.[1]

Politička karijera
Garašanin je bio jedan od najvećih državnika i administratora ustavobraniteljskog vremena.[1] Bio je vrlo konzervativan u unutrašnjoj politici i birokratski način uprave smatrao je jedinim mogućim. U spoljnoj politici bio je prvi jugoslovenski državnik među Srbima, smatrajući da samo jedna velika jugoslovenska država može održati svoju samostalnost i izbeći zavisnost kako od Rusije tako i od Austrije. Za razliku od drugih srpskih državnika (savremenika) Ilija nije bio dovoljno učen niti se obrazovao u inostranstvu. Ali u zrelom dobu mnogo je putovao po Evropi i dosta toga evropskog poprimio. Smatra se da je bio „kopča” između „staraca” i „parizlija” (mlađih) — likova u srpskoj politici.


Litografija Anastasa Jovanovića, 1852.
Imao je velikih zasluga za utvrđivanje ustavobraniteljskoga režima. Stvorio je policiju u Srbiji i birokratski način uprave.[4] Garašanin je zastupao čvrstu liniju autoriteta i apsolutnu poslušnost potčinjenih. Smatrao je običan narod nesposobnim štićenikom države.[4] Godine 1844. Garašanin je bio predsednik „srpske vlade”. U spoljnoj politici imao je vrlo široke poglede, koje je izrazio u svome Načertaniju iz 1844, po kojem je Srbija trebalo da radi na stvaranju velike jugoslovenske države, pod svojim predvodništvom. Godine 1848, za razliku od Vučića, nastojao je da Srbija pritekne u pomoć prekosavskim Srbima, ali, kada mu je posle ugušene mađarske bune ponuđen austrijski orden, on ga je odbio. U „Crtežu” on sa žalošću priznaje da su među svim Južnim Slavenima najbrojniji Bugari, kojima srpska strana mora da ima posebnu politiku asimilacije.

[1]

Posle Petronijevićeve smrti 1852, postao je knežev predstavnik i ministar inostranih poslova, ali je na tom položaju ostao samo do proleća 1853. godine. Tada je otpušten na formalni zahtev Rusije koja je znala za njegove namere da u istočnoj krizi, koja se otvarala, veže Srbiju za zapadne sile, naročito za Francusku, a ne za Rusiju. Od 1856. do 1858. godine bio je u Savetu, i kada se posle Pariskog mira knez Aleksandar Karađorđević podao austrijskom uticaju, Garašanin se okrenuo protiv Kneza. U borbi protiv kneževe austrofilske politike, tražio je oslonac ne samo kod Francuske, nego i kod Porte, pa i kod Rusije, kojoj se, pored svega onoga što mu je ta sila učinila 1853, bio približio i zadobio njeno poverenje. Prilikom Tenkine zavere 1857, knez Aleksandar, podstaknut austrijskim konzulom, hteo je osumnjičiti i Garašanina da je bio upleten u zaveru, ali, na kraju krajeva, nije mu mogao učiniti ništa zbog francuske diplomatije, koja ga je uzela u zaštitu. Od toga trenutka Garašanin je odlučno radio na obaranju Karađorđevića. Njegova je zasluga i razdvajanje Porte i Austrije, koje su dotad zajedno podupirale Aleksandra Karađorđevića, što je izazvalo Portinu intervenciju protiv njega.[1]

Posle Etem-pašine misije (početkom 1858), postao je ministar unutrašnjih poslova u Magazinovićevom ministarstvu, koje je Porta, poduprta Rusijom i Francuskom, nametnula Karađorđeviću. Ušao je u vladu s namerom da otera Kneza. Pored otpora Kneza Aleksandra i jednoga dela Saveta uspeo je da donese Zakon o Narodnoj skupštini. Rukovodeći izborima za tu Skupštinu kao ministar unutrašnjih poslova nastojao je da bude izabran što veći broj kneževih protivnika. Nadao se da će uz pomoć Skupštine moći da obori Kneza i za taj slučaj imao je pripremljeno namesništvo, koje bi upravljalo zemljom, dok se Porta i velike sile ne bi sporazumele o novom Knezu. Optuživan je od svojih protivnika da je hteo sam da zauzme presto. Izvesno je da se spremao da bude član namesništva. Što se tiče njegovih pretenzija na presto one ne izgledaju dovoljno dokazane, iako su ga Francuzi spominjali kao mogućeg kneza.[1]

Kada je Svetoandrejska skupština zatražila od Aleksandra Karađorđevića ostavku, on je, uplašen, molio Garašanina da ga odvede svojim kolima u grad Turcima. Garašanin je to i učinio, ali je odmah knežev odlazak u grad objavio kao napuštanje prestola. Sutradan je Sv. Andrejska skupština oglasila Karađorđevića za zbačenog, i umesto da bira namesništvo, odmah uspostavila dinastiju Obrenovića.[1] Uspostavljenje Obrenovića bilo je izvršeno bez znanja Garašanina. Odlučivši da izbegne pošto-poto svako krvoproliće, koje bi moglo izazvati intervenciju Austrije, Garašanin nije hteo da vojsci izda naredbu i rastera skupštinu.


Pisma Ilije Garašanina u Adligatu
Posle povratka kneza Miloša, Garašanin se držao po strani. Kada je knez Mihailo stupio na presto, Garašanin, koga je Mihailu preporučila Rusija, postao je 1861. predsednik Ministarskog Saveta i ministar inostranih poslova. Pod knezom Mihailom Garašanin se bavio gotovo isključivo pitanjima spoljne politike. Prihvatio je Mihailovu ideju rata s Turskom i živo je radio na sklapanju ratnih saveza sa Crnom Gorom i sa Grčkom. U isto vreme organizovao je propagandu na celom Balkanskom poluostrvu kako bi, čim Srbija zarati s Turskom, nastao opšti ustanak potlačenih naroda protiv Otomanske imperije. Za vreme njegovoga ministrovanja, rešeno je pitanje carskih gradova i turski garnizoni napustili su 1867. godine sve tvrđave koje su držali u Srbiji.[1]

Godine 1867. Garašanin je iznenada otpušten, po svoj prilici stoga što se previše protivio nameravanoj Mihailovoj ženidbi sa bliskom rođakom Katarinom Konstantinović, unukom strica Jevrema Obrenovića.[1] Otpuštanje Garašanina izazvalo je energične proteste Rusije. Mada se govori o otpuštanju on je u stvari krajem 1867. godine formalno podneo ostavku,[5] kao predsednik vlade i ministar inostranih dela. Prilikom Mihajlove pogibije 1868. godine zatekao se u Topčideru i odmah požurio u Beograd da obavesti ministre o nesreći koja se desila. Zahvaljujući njegovoj prisebnosti, odmah su preduzete mere za održanje reda. Poslednje godine svoga života Garašanin je proveo udaljen od politike, na svom (očevom) imanju u Grockoj. Od 5. februara 1845. bio je počasni član Društva srpske slovesnosti. Garašanin je ostavio iza sebe ogromnu političku prepisku.

Njegov sin Milutin Garašanin (političar) (1843—1898) bio je srpski diplomata, poslanik Srbije u Parizu.[6]

Dodeljen je Iliji Garašaninu crnogorski Orden knjaza Danila I.