ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K114
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

D. S. Mereškovski
Napoleon život i delo sa 28 slika
Izdaje narodno delo Beograd

Napoleon I Bonaparta (franc. Napoléon Bonaparte; Ajačo, 15. avgust 1769 — Longvud Sveta Jelena, 5. maj 1821) je bio general u Francuskoj revoluciji i kao vođa bio je prvi konzul Francuske Republike od 11. novembra 1799. do 18. maja 1804. i car Francuske i kralj Italije od 18. maja 1804. do 6. aprila 1814. i onda ponovo na kratko od 20. marta do 22. juna 1815.

Napoleon je rođen na Korzici, koje je Đenova zbog dugova samo godinu dana pre njegovog rođenja Italija ustupila Francuskoj. Poticao je iz skromne plemićke porodice kao drugo od osmoro dece. Bio je veoma nestašan, tvrdoglav i odlučan, pa ga je majka sa pet godina poslala u školu za devojčice kako bi on postao poslušniji, što se ipak nije desilo. Kasnije je upisan u vojnu školu u kojoj se isticao iz matematike iz istorije. Jezici mu nisu bili jača strana, a francuski nikad nije naučio da piše pravilno i govorio je jakim korzijanskim akcentom. Imao je samo 14 godina kada je preuzeo dužnost artiljerijskog potporučnika, od kada mu je karijera bila u stalnom usponu. Ženio se dva puta i imao je brojne ljubavnice. Prvu ženu, Žozefinu Boarne, od njega stariju 6 godina sa kojom nije imao dece, upoznao je na svečanom balu i bio je očaran njenom lepotom. U brak sa drugom ženom, Marijom Lujzom, austrijskom princezom, stupio je 1810. godine i ona mu je podarila naslednika Napoleona II. Nakon poraza u bici kod Vaterloa 1815, živeo je u zatočeništvu na Svetoj Jeleni. Da bi prekratio vreme, pisao je memoare i igrao je bilijar. Umro je 1821. godine. U testamentu je tražio da bude sahranjen na obali Sene, što nije učinjeno. Dvadeset godina kasnije telo mu je premešteno u Pariz. Ženu i sina nije video od progonstva. Marija Lujza se preudala, a Napoleon II je desetak godina nakon očeve smrti umro od tuberkuloze. Godine 1799. Napoleon je izvršio državni udar i postavio sebe za prvog konzula; pet godina kasnije je sam sebe krunisao za cara Francuske. Tokom prve decenije 19. veka, zaratio je sa skoro svakom važnijom evropskom silom, dominirajući kontinentalnom Evropom nizom pobeda - od koje su najslavnije one kod Austerlica i Fridlanda - i uspostavljanjem saveza, imenujući bliske saradnike i članove porodice za vladare ili ministre u državama kojima su dominirali Francuzi.

Rođen je u Ajačiju na Korzici 15. avgusta 1769. kao drugo od osmoro dece, samo godinu dana nakon što je Korzika postala francuska teritorija (dotad je Korzika pripadala Republici Đenovi).[1] Njegova porodica je pripadala nižem italijanskom plemstvu i došli su iz Toskane.[1] Porodica se naselila u Firenci, pa se kasnije rascepila na dve grane. U 16. veku su bili prisiljeni da napuste Firencu i naselili su se na Korzici, koja je i tada pripadala Đenovi.

Napoleonov otac Karlo Bonaparta rođen je 1746. u Đenoljanskoj republici. Bio je advokat i predstavnik Korzike 1778. na dvoru Luja XVI. Tu je ostao dosta godina. Najveći uticaj na Napoleona je u detinjstvu imala njegova majka Marija Leticija Ramolino. Čvrstom disciplinom uspela je da obuzda Napoleona. Napoleonovo plemićko i umereno imućno poreklo i porodične veze pružile su mu mnogo veće mogućnosti da se obrazuje i školuje, nego što je to bilo omogućeno tipičnom Korzikancu u to vreme.[2] Kada je imao devet godina upisan je 15. maja 1779. u francusku vojnu školu u Brijan l Šato blizu mesta Troa.[3] Morao je učiti francuski pre nego što je upisan u vojnu školu. Ipak celoga života je govorio sa jakim italijanskim akcentom, a nikad nije naučio da pravilno piše.[1] Napoleon je tu prvi put sreo proizvođača šampanjca Žan Remi Moeta. Nakon maturiranja na vojnoj školi u Brijanu 1784. Napoleon je primljen na elitnu Kraljevsku vojnu školu u Parizu. Tu je u jednoj godini završio dva razreda.[4] Jedan ispitivač je smatrao da je dobar za proučavanje apstraktnih nauka i da poseduje duboko znanje matematike i geografije. Na vojnoj školi je specijalizovao artiljeriju, iako je u početku tražio mornaricu. Diplomirao je septembra 1785. i preuzeo je vojnu dužnost kao artiljerijski potporučnik u januaru 1786. sa samo 16 godina.[5]

Napoleon je služio u Valensi i Oksoni do izbijanja Francuske revolucije 1789. godine. U tom periodu uzeo je gotovo dve godine odsustva u Parizu i Korzici. Veći deo od nekoliko godina nakon 1789. proveo je na Korzici, na kojoj se odvijala bitka između tri strane: rojalista, revolucionara i korzikanskih nacionalista. Napoleon je podržavao jakobince i unapređen je u potpukovnika puka dobrovoljaca. Nakon što mu je isteklo odsustvi i nakon što je predvodio pobunu u francuskoj vojsci, Napoleon je nekako uspeo da ubedi vojne vlasti u Parizu da ga unaprede u kapetana u julu 1792.[1] Ponovo se vratio na Korziku i sukobio se sa konzervativnim nacionalističkim vođom Paskalom Paolijem. Paoli je odlučio da se raziđe sa Francuskom i blokirao je pohod Francuske na sardinijsko ostrvo La Magdalenu, u kojem je trebalo da Napoleon bude jedan od zapovednika.[1] Napoleon i njegova porodica su bili prinuđeni da napuste Korziku u junu 1793.[3]

Uz pomoć zemljaka Salicetija Napoleon je postavljen za komandanta artiljerije francuskih snaga, koje su 1793. opsedale Tulon. Tulon se pobunio protiv republikanske vlasti, a zauzela ga je britanska vojska. Napoleon je napravio uspešan plan. Postavio je topove na takvu poziciju da su zapretili britanskoj floti, koja se zbog toga morala evakuisati. Uspešnim napadom Napoleon je zauzeo grad. Prilikom napada ranjen je u butinu. Zbog osvajanja Tulona unapređen je 1793. u brigadnog generala. Uspešnim akcijama zapao je za oko Komitetu javne bezbednosti i postao je blizak saradnik Ogistena Robespjera, mlađeg brata revolucionarnog vođe Maksimilijana Robespjera. Kada je stariji Robespjer završio na giljotini Napoleon je bio nakratko uhapšen i zatvoren 6. avgusta 1794. u Šato d`Antib. Oslobođen je nakon dve nedelje.


Dimitrij Sergejevič Mereškovski (rus. Дми́трий Серге́евич Мережко́вский; 2. avgust 1866 — 9. decembar 1941) bio je ruski pisac, pesnik, verski mislilac i književni kritičar.

Prvobitna figura Srebrnog doba ruske poezije, smatra se suosnivačem simbolizma (simbolističkog pokreta). Mereškovski sa svojom ženom, pesnikinjom Zinaidom Hipius, dva puta je prisiljen na političku izgnanstvo. Tokom drugog izgnanstva (1918—1941) nastavio je objavljivanje romana i stekao priznanje kao kritičar Sovjetskog Saveza. Poznat je i kao autor filozofsko-istorijskih romana koji su kombinovani sa vatrenim idealizmom i književnim inovacijama. Mereškovski je devet puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost koju umalo nije dobio 1933.