Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

1300 KAPLARA MOJE USPOMENE I DOZIVLJAJI 1892 - 1919 Tadija Pejović

Био је један од 1300 каплара у Првом светском рату. Филозофски факултет Универзитета у Београду, групу за математику, уписао је 1919. године. Докторирао је математику 1923. код Михаила Петровића Аласа тезом под називом „Нови случајеви итеграбилитета једне важне диференцијалне једначине првог реда“. Мобилисан је као резервни потпуковник када је почео Други светски рат, заробљен је и провео у заробљеништву период рата до завршетка 1945. године.

Предавао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и касније на Природно-математичком факултету. Био је у периоду 1952-1954 декан Природно-математичког факултета. За своја предавања писао је уџбенике, најзначајнији су били „Математичка анализа“ у 5 књига и „Диференцијалне једначине“ у 2 књиге. Био је ментор више докторских дисертација, међу којима су Војин Дајовић (1956), Недељко Парезановић (1962), Славиша Прешић (1963), Милосав Марјановић (1964) и други.

Када је 1. марта 1948. основано „Друштво математичара и физичара Србије“, Тадија Пејовић је био први председник овог друштва (1948 – 1952). Друштво је променило назив у „Друштво математичара, физичара и астронома Србије“, а од 1981. делује подељено на три дела: Друштво математичара Србије, Друштво физичара Србије и Друштво астронома Србије.

Био је председник Удружења 1300 каплара и као последњи председник тог удружења потписао је 1980. акт о гашењу јер преосталих 9 живих чланова ниси могли да чине удружење.

Написао је књигу „Моје успомене и доживљаји 1892-1945“ у два тома.

ОДОШЕ ЂАЦИ У СМРТ

… Легендарни Батаљон 1300 каплара …
… На ратним пољима Србије, те 1914. они су били најлепши цветови и последња нада да ће својим младалачким жаром и беспримерним патриотизмом, који ће унети међу трупе искусних али изнемоглих ратника, разбити Поћорекову казнену експедицију и одбранити част своје земље…
… То се и догодило. Кад су напустили касарну у Скопљу и у беспрекорном реду изашли на улицу, маса света их је дочекала цвећем. Било их је који нису могли да задрже сузе и јецај: „Одоше ђаци на фронт… Одоше ђаци у смрт…” Букети цвећа орошени сузама, падају на поносне младиће, чији се бајонети и капларске звездице пресијавају на сунцу…
… Већ после првих борби назван је „Батаљон смрти”. Касније, делећи до краја судбину своје земље, назваће га „Легендарни батаљон 1300 каплара”. Остаће записано да су дух војске нарочито подигле чувене скопске ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1300 младића беху она луча која озари душе потиштених војника, преморених дуготрајним повлачењем и великим губицима. Соколећи своје водове, они ће се у новим борбама бацити на непријатеља неодољивом жестином, напоредо са официрима и војницима. Крваве бразде осташе у њиховим редовима…
… Историчари тврде да је то једини пример у историји света, да једна држава шаље на фронт, искључиво у борбене јединице, свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и то као последњу наду за спас своје земље…
… Један од 1300 каплара је и проф. др Тадија Пејовић. Ево шта он прича …
… Само церска битка је избацила из строја 259 официра и 16.045 подофицира и војника. Требало је, дакле, што пре попунити старешински кадар. Тако је Врховна команда одлучила да се ђаци свих школа у Србији, који су доспели за војску, као и они који су били одложили служење рока до завршетка школовања, позову у војску и припреме за старешине… Сва школска омладина из више генерација нашла се у Скопљу…
… За то време на Сави и Дрини водиле су се жестоке борбе. Ђаци су стога – ужурбано обучавани у ратним вештинама и командовању мањим јединицама. Четири чете ђака, преко Лапова и Крагујевца, отишле су за Горњи Милановац, за Прву и Трећу армију, а две чете преко Лапова и Младеновца за Аранђеловац, за Друту армију…
… Ја сам са својим школским другом Милојем Рајковићем распоређен у прву чету, првог батаљона 19. пешадијског пука првог позива Шумадијске дивизије. У чету смо, у Вреоцима, дошли 20. новембра. У путу смо унапређени у поднареднике. Већ сутрадан био сам на предстражи у непосредној близини Штаба. Војници су ме у почетку гледали са жаљењем што сам дошао тако млад и школован да погинем…
… Наш батаљон крене да појача борбени поредак трећепозиваца који су се налазили код Пожаревца, на положају Забеле… Са растојања од једва педесетак метара засуше нас пакленом митраљеском ватром… Немци су кренули на јуриш, али ми смо их одбили, падали су као снопови… У тој борби, 12. октобра, 1915. године, наш батаљон је преполовљен. Погибе ту, на моје очи, мој школски друг, наредник – ђак Милоје Рајковић. А у Колубарској бици погинуло је 400 ђака…
… Оног септембра 1918. видео сам страшан призор – букве поломљене, људска тела искомадана и разбацана по земљи. Понеки Бугарин жив, али ошамућен, извлачи се из рова и јечи… Мало их је који су преживели напад наше артиљерије…
… Опет ми се мисао враћа на Скопље, на другове из младости, на ђаке-капларе… Било нас је на почетку 1600, али су неки због слабог здравља, или зато што су били премлади – одбијени. Та слика је била дивна: нико није могао да се помири са тим да буде одбијен; сматрали су да је то увреда, понижење… Отаџбина је била у опасности, а њихова помоћ је одбијена! Неки су свим силама настојали да себе учине – старијим, измишљали су да су старији за годину-две…
… Али, било је и других ситуација. У Скопље је дошао и Милорад Масаловић Сења у војничкој униформи, са чином каплара. Он је као свршени матурант јула 1914. године као добровољац ступио у Пети пешадијски прекобројни пук и учествовао у љутој бици на Церу. Показао је изванредну храброст и унапређен у чин каплара. Кад се нашао пред лекарском комисијом, нико га није ни погледао: речено му је да иде кући, јер његово годиште није позвано… Председник комисије, санитетски пуковник Жерајић, саветовао му је да се врати кући, да сачека позив своје генерације… Масаловић се није поколебао. Заузео је став мирно и рекао: „Зар сам овако млад могао бити на Церу, тући се са непријатељем, а не могу сада бити у ђачкој чети?“. Комисија је попустила – Масаловић се нашао у ђачком батаљону.
… Али, као и многе друге, смрт га је убрзо покосила…

Нашег саговорника, једног од 1300 каплара, проф. др Тадију Пејовића нашли смо на Руднику. Прелиставао је своју тек изашлу књигу „Моје успомене и доживљаји 1892-1919”. Овом књигом истакнути професор је желео да сачува од заборава своје другове и важне историјске догађаје.

124 str. ilustracije