ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1998.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autorsko izdanje, 1998.
224 strane.

SEĆANJA NA ZLOČIN

Pinoče, moj tamničar

`Noć sam provela u istražnom zatvoru. Onda još četiri nedelje po tamnicama sa izgubljenim, pohapšenim, očajnim ženama, trudnicama, devojčicama, na golom betonu, u hladnoći i smradu izmeta...`

Nedavno je, pošto je došao na operaciju u London, uhapšen general Pinoče. Sa zakašnjenjem od bar dvadeset godina javnost se setila da je ovaj čovek odgovoran za smrt nebrojeno ljudi za vreme i posle puča koji je izveo u Čileu 1973. godine.

Naša sagovornica Dragana Popović, glumica, oduvek neumoran putnik, u to vreme se zatekla u Čileu i uspela da preživi pakao jednog od zloglasnih Pinočeovih stadiona. Sada je svoja iskustva sažela u knjizi, lirskom putopisu `Bezličja lice`.
- Mene je oduvek, iz nekog mog sveta bajki vukla neodoljiva želja da putujem - nove boje i oblici, pitanje gde ću i kako živeti, koga ću sve sresti, šta videti... Nikad nisam bila hipik (sem u podsvesti), nisam se s njima družila ovde, ali sam auto-stopom putovala. Moje prvo veliko putovanje bilo je posle prve godine studija, krstarenje Sredozemljem - moje prvo iskušenje, proba za kasnije veće poduhvate. Taj moj susret sa Afrikom bio je fantastičan. Pa onda, sledeće godine, put do Indije, velike zagonetke. Tu sam se prvi put sudarila sa stvarnošću i shvatila da nismo svi jednaki.
Iz Bombaja smo hteli da putujemo prema Bagdadu - put Persije - Irana, za Avganistan i Pakistan. Nameravali smo da se vratimo do Basre. Raspitamo se za cenu karte, razmenimo dolare po triput većem, izuzetno povoljnom kursu i krenemo da se ukrcamo na brod, kad - e, pa ne može, vi ste beli. Ova klasa je samo za obojene! I tako smo morali da platimo drugu klasu koja je petsto puta skuplja. Naravno, s tim novcem mogli smo umesto celog putovanja da stignemo samo do Karačija. I tako smo se opet vratili kopnom.
Sledeće godine išli smo u Katmandu (tada je već postojao medžik-bas od Amsterdama do Katmandua). Nepal je prekrasan.

Sledeći je bio Čile?
- Da. Tada sam već diplomirala. Za Čile je bio kriv jedan par - Mario i Margarita. Mariov otac, Bračanin (Dujišin) još kao mlad je otišao u Čile. Ovo dvoje su želeli da malo putuju po Evropi, venčali su se i došli u Beograd. Posle godinu dana učenja jezika Mario je upisao istoriju umetnosti, a Margarita je nastavila svoje studije glume; bile smo na istoj klasi na trećoj godini. Čim sam je upoznala, znala sam da nije slučajno tu i da će to biti veliko prijateljstvo. Zaista smo se zbližili kroz to druženje i počeli da pravimo planove o tome da nešto zajedno radimo. Moja želja je oduvek bila da šest meseci radim, recimo na filmu, a da od tako zarađenog novca onih drugih šest meseci putujem; to je tada moglo. Margaritin brat je u to vreme bio u Sjedinjenim Državama, završio je glumu i upisao režiju, a njegova devojka Ida, balerina, bavila se pantomimom i predavala je scenski pokret. Plan je bio da se svi nađemo u Čileu i krenemo zajedno da radimo. Vrlo brzo je to bilo kršteno kao `Naše pozorište`. Suština je bila da budemo locirani u Santijagu, da imamo neki prostor za rad, za spremanje predstave, da se maksimalno rasteretimo reči, a da akcenat bude na pokretu. Time bismo izbegli jezičku barijeru i ceo svet bi bio naš! Tako bismo često bili na putu, a usput bismo mogli i da pripremamo neke nove predstave; mogli bismo da igramo na bulevarima i na seoskim utrinama...Meni je sve to izgledalo idealno.
E, onda se desi to da Aljende dobije na izborima; dakle, dobije bez revolucije, bez kapi krvi, potpuno demokratski. Kažu da su Aljendea, u stvari, izglasali kućni ljubimci, psi. To je bio onaj presudni jedan odsto glasova. Jer, u svojoj predizbornoj kampanji obećao je da će ukinuti kafilerije i šintere. I to je stvarno pošteno odradio, čim je došao na vlast. Bio je to potpuno nov imidž.
Od samog početka uvek je bilo pritisaka i pokušaja da se nova Aljendeova vlada na bilo koji način diskredituje, obezvredi i osujeti. Kod Aljendea je bilo ključno što je uradio dve stvari: agrarna reforma i nacionalizacija industrije.
Kad sam ja stigla u Čile Margarita je već radila u TNP-Teatro nuevo popular. To je bio političko-edukativni teatar, sasvim profesionalan. Tada su imali dve predstave koje su se bavile ovim velikim društvenim preokretima. Narod koji živi u unutrašnjosti zemlje još je bio u nekom najamničkom odnosu; oni su znali za svog patrona i ni za šta više. Kakav predsednik! TNP je pravio predstave baš za taj sloj društva. Trebalo je shvatiti šta se to sad dešava. Kasnije sam i ja igrala s njima. Mario je napustio svoje studije i radio kao novinar na vestima za inostranstvo pri Ministarstvu za informisanje. Trebalo je malo da se organizujemo i da za nekoliko meseci počnemo da funkcionišemo kao pozorište. Karlos, Margaritin brat radio je na televiziji, ali pošto je umeo lepo da peva, nastupao je po kabareima (mene je film `Kabare`, kad sam ga videla, uništio načisto; ista ona nacistička atmosfera, kao da se ispod potpisalo neko drugo vreme). Čak je iznajmio i kuću-dvorac i jedan kombi kojim bismo kasnije putovali. Santijago je prekrasan grad, kuće su baš kao dvorci, divno zidane. Još neki mesec, sve će leći - ostvariće se naši planovi. Ja sam radila kao sekretarica u fabrici piva, a slobodnim danima sam davala časove jezika i glume - tamo ima puno naših ostrvljana, najviše iz Hrvatske.

Onda se desio preokret. Kako ste vi to doživeli?
- Pa, kriza je uvek postojala; recimo, često nije bilo nekih namirnica, cigareta, izbijali su štrajkovi... Ali, mi smo toliko bili zaokupljeni `Našim pozorištem` da smo verovatno mnoge stvari previđali. Ko je pratio te političke prilike verovatno je drugačije video stvarnost. Katastrofa nas je snašla sasvim neočekivano. Preko leta je već bio jedan pokušaj udara, ali ga je sprečio general Prat koji je odbio da izvede puč.
Zatim je Pinoče pokupio svu tu vojsku za jednu noć, i krenuo. Ja sam tog dana, kao i obično, išla na posao; u onom zakrčenom saobraćaju u gradu saznajem da je vojska krenula na Monedu (predsedničku palatu) i sa severa i sa juga; da pritiskaju Santijago tenkovima. Grad je bio u saobraćajnom haosu, morali smo da idemo zaobilazno. Svi smo se okupili u fabrici, kad odjednom, čujem zvuk aviona. Znam da treba da se sklanjamo u neki podrum, a oni svi izašli na terase da vide šta se dešava. Ja k`o sumanuta vučem, objašnjavam, niko me ne sluša. Onda shvatim da oni uopšte nemaju osećaj za to; ja sam gledala filmove o Nemcima i partizanima, pa znam. Avione su pikirali ka Monedi (mislila sam da su kamikaze), u niskom letu, zatim su izbacili bombe i uzleteli naglo uvis. Samo smo videli dim. Onda su sve radio-stanice zamukle. I telefoni. Pre nego što se to desilo, Aljende se obratio narodu i rekao da on ostaje tu, u Monedi. Posle čujemo da je izvršio samoubistvo. Meni je bilo nelogično: ostao je, pa se posle ubio? A `ubio` se sa 73 metka iz različitih tipova oružja!