Poznata znanstvenica i sveučilišna profesorica uhapšena je u velikoj Staljinovoj čistki 1937. godine. U zatvorima i sibirskim logorima provela je 17 godina. Sjećanja su ispisala ovu iznimno zanimljivu knjigu. Tema zla je ovjekovječena ženskim rukopisom - ženskim senzibilitetom.Ruskа spisateljicа, publicistkinja, učiteljica i novinarka, koja je prošla kroz strahote Staljinovih logora. Majka V.P Aksenova. Rođena u Moskvi.Njena knjiga „Kronika kulta ličnosti“, zajedno sa „Pričama sa Kolime“ V. Šalamova i „Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“ A. I. Solženjicina, postala je jedan od glavnih dokaza o zločinima staljinističkog doba.Govoreći o piscima koji su govorili o užasima logora za političke zatvorenike, pre svega se po pravilu pominju imena Šalamova i Solženjicina, jer su upravo njihove priče i postale prva „umetnička studija strašne stvarnosti. ” Međutim, osim njih, u „samizdatu“ su distribuirani memoari drugih bivših zatvorenika, uključujući Evgeniju Semjonovnu Ginzburg.Normalan život za Evgeniju je prekinut 1. oktobra 1937. godine, kada su se za njom zatvorila vrata ćelije. Tamo, iza zatvorskih zidova, iza zveckanja zasuna i brava, ostalo je njihovo voljeno delo, knjige, prijatelji, porodica i, što je najvažnije, deca. Sve je ostalo iza crte.Ginzburg, ubeđena komunistkinja i žena velikog partijskog radnika, svoje hapšenje je doživljavala kao tragičnu grešku i očekivala je brzo puštanje na slobodu. Ali onda su nade ustupile mesto zbunjenosti i očaju. Kasnije je napisala: „Da li je ovo zaista zamislivo? Da li je sve ovo zaista ozbiljno? Možda mi je čuđenje pomoglo da izađem živ. Ispao sam ne samo žrtva, već i posmatrač...Goruće interesovanje za one aspekte života koji su mi se otvarali često mi je odvraćalo pažnju od sopstvene patnje. Pokušao sam da se setim svega u nadi da ću o tome ispričati onim dobrim ljudima, onim pravim komunistima koji hoće, sigurno će me jednog dana saslušati.” „Strmi put“ logora (kako se doslovno prevodi naslov njene knjige) dovela je ne samo do gubitka iluzija. Neljudski uslovi života i brutalna tortura tokom ispitivanja naterali su nas da iznova pogledamo obične ljudske odnose.Evgenija je mogla da se vrati normalnom životu tek nakon Staljinove smrti.Godine 1955. došla je iz Magadana, gde je bila nekoliko godina u izbeglištvu, u Moskvu da traži rehabilitaciju. Na Kirovskoj, u kući 41, nalazilo se Tužilaštvo SSSR-a, gde su prvo išli svi koji su se, nakon smrti „vođe i učitelja“, nadali da će povratiti svoje dobro ime.Masa „narodnih neprijatelja“ kretala se hodnicima ogromne zgrade sa uobičajenim pogledom na vojsku koja je jurila među gomilom sa papirima u rukama. „U predvorju tužilaštva bruji“, napisala je Evgenia Ginzburg u svojim memoarima, „kako? Ne, ne kao u košnici! Kao tranzit! Kao tranzitna žena iz Vladivostoka. Zatvorim oči na sekund. Da li mi je muka i muka od akutnog sećanja, od činjenice da se ivica vremena ponovo pomera?Evgenia Ginzburg je pouzdano prikazala kroz šta je morala da prođe u čuvenoj knjizi memoara „Strma ruta“. Ovo nisu samo memoari. Ovo je priča o osamnaest godina koje je autor proveo u zatvoru, logorima na Kolima i izbeglištvu. Ovo je dramatična priča o nemilosrdnoj eri kojoj nema mesta u ljudskoj istoriji. Ono šokira svojom nemilosrdnom istinitošću i izaziva najdublje poštovanje prema snazi ljudskog duha, koji nije bio slomljen strašnim iskušenjima. Prvi deo memoara napisan je 1967. godine, a drugi - zapravo pre njegove smrti. Knjiga je dugo bila na listama i distribuirana u samizdatu.******Autor Jevgenija GinzburgNaslov Kronika kulta ličnostiTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Znanje ZagrebBiblioteka Hit4/3