Preveo sa ruskog: Petar VujičićPouke iz prošlosti – romani su kao leptiriBudući da je svakodnevica za većinu postala nepodnošljiva, te da je bolje nakratko je zaboraviti, možda i nije loše setiti se pisca koji je isticao da reč stvarnost uvek treba pisati pod znacima navoda: Vladimira Nabokova (1899-1977).Život ovog pisca rođenog u veoma imućnoj, plemićkoj porodici u Sankt Peterburgu, obeležio je ne samo beg na Zapad od Oktobarske revolucije, već i strast koja ga je pratila do sudnjeg dana: opčinjenost leptirima. Uostalom, o tome je napisano i više knjiga. Vladimir je leptire proučavao od ranog detinjstva, grozničavo, poput najobrazovanijeg entomologa. Za njega su leptiri predstavljali traganje za najminucioznijim pojedinostima i suštinu životne zagonetke. Dokaz da priroda nije baš tako jednostavna na šta nas upućuje Darvin, već mnogo složenija.To ga je naposletku navelo na pomisao da ni borba za opstanak, pa ni prirodna selekcija nisu presudni, jer, eto, postoje leptiri, u kojima se kriju tri činioca podražavanja: forma, boja i ponašanje. Tako je dečak Vladimir u prirodi našao onaj element složenosti, odnosno „beskorisnosti“ koji je kasnije našao u – umetnosti. Još nešto je, u vezi sa leptirima, za Nabokova predstavljalo nadahnuće i kariku koja vodi do umetničkog stvaranja. Entomolog koji se mirno bavi svojim poslom (kako je zabeležio u svojoj autobiografiji Druge obale), uvek budi nešto čudno u svojim bližnjima. Od besa rodbine i prijatelja, protesta guvernanti i tutora, do pokušaja da ga uhapse, čim bi bio viđen sa mrežicom u ruci. „Mislim da su samo moji roditelji shvatali moju bezumnu, sumornu strast“ – piše Nabokov u spomenutoj autobiografiji (koju je u prevodu Petra Vujičića 1995. godine objavio Gradac). „Ponekad se dešavalo da je moj tako staloženi otac odjednom iskrivljena lica upadao s verande u moju sobu, hvatao mrežu i bacao se natrag u vrt. Osim roditelja, nailazio sam na nerazumevanje, ljutnju i podsmeh.“Nabokova su leptiri zainteresovali kada mu je bilo šest ili sedam godina, pod utiskom crteža iz knjige Metamorphosis Insectorum Surinamensium(Metamorfoza insekata Surinama). Reč je o delu švajcarske slikarke i prirodnjakinje Marije Sibile Merijan (1647-1717). Ova studija pokazala je ne samo veliku umetničku obdarenost pionirke entomologije, već i stručnost, jer je osim ilustracija sadržala i detaljne naučne opservacije o insektima. Slobodno bi se moglo reći da je upravo ta knjiga otvorila put novoj grani nauke o insektima: lepidopterologiji. Takođe, dok je kao dečak bolovao od upale pluća, majka je Vladimiru Nabokovu poklonila knjigu Noćni leptiri Ruskog carstva. I na neki način, upravo su te dve knjige za njega verovatno bile sudbonosne.Nabokovljevi brižljivo sakupljeni leptiri izloženi su danas u Lozani, kao i u Muzeju Nabokov u Sankt Peterburgu, u gradu gde je život počeo idilično, okružen ljubavlju porodice, profesorima i slugama. Pred Oktobarskom revolucijom porodica Nabokov najpre beži na Krim, potom u Veliku Britaniju, a onda i u Berlin, gde je ubijen otac budućeg slavnog pisca romana Mašenjka, Lužinova odbrana, Bleda vatra, Lolita… Potom odlaze u Pariz.Od detinjstva, Vladimir je bio poliglota, proučavao je rusku književnost (posebno Gogolja). U Francuskoj je objavio svoja prva književna dela. Od 1940. godine je bio profesor književnosti na Kornel univerzitetu u Americi, saradnik-volonter Prirodnjačkog muzeja u Njujorku i saradnik u Muzeju komparativne zoologije na Univerzitetu Harvard. Danas je nezamislivo da bi nečim sličnim mogla da se bavi osoba koja nema naučni doktorat iz tražene oblasti. Ipak, 1962. godine, kada je posle ekranizacije njegovog najpoznatijeg romanu Lolita došao do određene sume novca, preselio se u Švajcarsku, i u Montreu, u apartmanu hotela Palace Montreux na obali Lemanskog jezera, živeo do poslednjeg dana sa suprugom Verom Slonim i sinom Dimitrijem – operskim pevačem, stalno angažovanim u Milanu.U julu 1975. godine, tokom lova na leptire na alpskoj padini, Nabokov je pao i klizio nekoliko metara. Mreža mu se zaplela u granje jele. Obuzeo ga je nezaustavljivi napad smeha, takav, da su ljudi koji su prolazili obližnjom žičarom mislili da leži na travnjaku i da se sunča. Tek kasnije, vozač žičare shvatio je šta se dogodilo i pozvao je pomoć. Mreža je ostala zakačena za granu „kao Ovidijeva lira“, kasnije je govorio Nabokov. Preminuo je dve godine kasnije, 2. jula 1977. godine u bolnici u Montreu. Dok je tamo boravio, bez snage, ali i dalje maštovit, govorio je da će kada se oporavi, otputovati na Bliski istok i Peru kako bi pronašao još neke vrste leptira.U rečnicima simbola leptiri se uvek pominju kao znak duše: mala težina u odnosu na veličinu. Njihovi životni ciklusi podsećaju na različita razdoblja ljudskog života: gusenica predstavlja život, lutka grob, a leptir – novi život duše. Poštovalac Nabokovljevog književnog dela možda neće moći da se otme utisku kada ugleda nekog leptira da ga Vladimir poziva da pročita još koju stranu nekog njegovog romana.Mirjana Ognjanović******Autor Vladimir NabokovNaslov Druge obaleMeki povezIzdavač Gradac15/2